K’o na reviji Verice Rakočević

U jednom trenutku zavapio je autor da kako ne registruje helikopter ili podmornicu, ali ovi ne pokazaše nikakvu osetljivost na tu vrstu gega. A procedura je baš bila nalik na onu, recimo, u Vinči, ko da je u pitanju razbijanje atomskog jezgra

Danima unazad slušamo kako razne državne agencije opterećuju budžet i poreske obveznike i kako njihovi zaposleni imaju bezobrazno visoke plate. Ovaj autor je do pre neki dan vodio neravnopranu („deset na jednog“), 12 dana dugu borbu sa jednom takvom aždahom, onom za bezbednost saobraćaja (vidi okvir pod obavezno!), bitku koja ga je koštala mnogo živaca i solidnog dela novca odvojenog za letovanje. Doduše, sad mu je donekle lakše kad je video predsednika Tomu kao promotera Agencije za bezbednost saobraćaja, kako, onako očinski, privezan pojasom za zadnje sedište, savetuje i upozorava.

ZAKON LI JE, PROPIS LI JE

Ali, manimo Tomu, da ne potonemo u digresiji. Sve je počelo pre dve godine, kada je (autor, ne Toma) kupio polovan automobil južnokorejske proizvodnje iz 2001, uvezen iz Italije. Sa, što je od suštinske važnosti za priču, fabrički ugrađenim pogonom na TNG (tečni naftni gas, kolokvijalno plin). Te 2011. bez problema je registrovao kola, bez atesta jer je u pratećoj italijanskoj dokumentaciji lepo pisalo da je TNG uređaj sa pratećom opremom ugrađen u fabrici, u Južnoj (a ne u Severnoj) Koreji, u korporaciji koju čine Opel, Ševrolet i Dajevu. Računao, ljudi se tamo razumeju u tehniku i mehaniku, ali zaboravio na zabrinjavajući broj ovdašnjih Naučnika i Akademika, pametnijih i opravnijih od tamo nekih Korejanaca i ostalih Japanaca. Logično, tako mu rekli i u policiji, da fabrički ugrađen plin zapravo to i znači, da je proveren i atestiran u fabrici u belom svetu gde se o tome vrlo vodi računa. I tako dve godine, do 3. juna ove kada je istekla registracija, a rutina pretvorila u košmar.

Na tehničkom pregledu rekoše mu da mora na atest i nekakvu, beše li, homologizaciju. Ova čudna reč, pokazaće se opravdano, nije slutila na dobro. Prijatelj u policiji reče mu da jeste da postoji propis li je, zakon li je, Agencije za bezbednost saobraćaja (Pravilnik koji važi od februara ove godine), kojim je važnost atesta sa deset skraćena na pet godina, ali da, valjda, za vas sa fabričkim plinom to ne važi. Ovaj  autor, poslovno vezan za kola ko beba za sisu, krete(n) od tehničkog do tehničkog pregleda, što je prvi uslov za početak procesa registracije. Ali, niko ne sme da potera auto na kanal. Prođe tako nedelja u nadgornjavanju i ubeđivanju. Ama, ne i ne, atest pa atest, „ko pinteri u čvor“, Agencija tako kaže, j..bo ih on, taj atest. I šta, kad je atest, nek je atest, ne ide se golim dupetom u koprive i trnje! Šta je sve potrebno? Da vidimo: prvo kod jednog od valjda tri ovlašćena servisera koji inače ugrađuju plin u kola, posle u Auto-moto savez na atest i tehnički, odatle u osiguravajuću kompaniju po izboru i na kraju u policiju. Iz jednog u drugi krug pakla apsurda i nelogičnosti. Ajde prvo kod majstora, koji inače poznaje pravila, da prvo, po zakonu, mora da se zameni plinski rezervoar jer je stariji od deset godina („jer bez toga neće da ti daju atest“), pa onda neka creva, nitne, razne šlajfne i blajbingeri. E, odatle na atest. Postoji u životu onaj trenutak kada bes metamorfira u tupu ravnodušnost, pa je ovaj autor, sluđen do kapaka, već sa monaškim mirom posmatrao kako se iz utrobe kola vadi fabrički rezervoar koji se još uvek presijavao originalnom bojom, a umesto njega meće zamena napravljena u Turskoj. Sutradan, u ispostavi AMS na autoputu pred granicom sa Makedonijom, valjalo je poraniti pre osam, e da bi se zauzeo red. U neko doba naiđoše i Stručnjaci, ma šta stručnjaci, Naučnici, njih četvorica, a među okupljenim vozačima počeše da se raspredaju legende o njihovoj strogoći koju diktira zakon, „inače su ljudi dobri“.

Dođe i ovaj autor na red. Lokalni službenici upisuju, jedan gostujući Naučnik, ozbiljan kao da rešava misteriju Sfinge, sedi za laptop računarom, dok ostala trojica operatvno deluju. U jednom trenutku zavapio je autor da kako ne registruje helikopter ili podmornicu, ali ovi ne pokazaše nikakvu osetljivost na tu vrstu gega. A procedura je baš bila nalik na onu, recimo, u Vinči, ko da je u pitanju razbijanje atomskog jezgra. A pre svega toga, da se ne zaboravi, ko u najpoznatijoj ulici u Amserdamu, i ovde se plaća unapred, samo ne na ruke već se ide u Poštu na nekoliko kilometara udaljeni granični prelaz.

E, tek onda daj prvo da vidimo bocu, jedan beleži podatke a drugi fotografiše, ko da je auto na reviji Verice Rakočević. Pa sve to isto, samo napred, pod haubom, pa na instrument tabli, koju slikaju prvo ugašenu a onda i kad je upaljen automobil. I tu, u nedoba, upali se na tabli žuta „ček“ lampica (sijalica koja obaveštava da postoji neki problem sa smešom goriva ili da isto nije dovoljno kvalitetno), što Naučnici iz AMS proglasiše neoprostivim grehom koji može ugroziti bezbednost vožnje na ionako dobrim i sigurnim putevima majčice Srbije, pa zapretiše nedavanjem atesta i pored vapaja da se to nikada ranije nije palilo a da sada svakako jeste zbog remećenja fabričkog poretka stvari.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)