Poznajem trojicu koji tvrde da su školski drugovi Dragomira Tomića. Ništa tu čudno bilo ne bi da ovi ljudi nisu rođeni različitih godina, u rasponu od 1935. do 1938. I svi su sa Dragomirom gulili klupu. Sad, zvanični Tomićevi bibliografi nigde ne kažu da li je voljeni vođa bio toliko napredan omladinac pa je preskakao razrede, ili je pak neke veštine morao da obnavlja. Uglavnom, na zvaničnoj internet prezentaciji Kompanije Simpo, čiji je predsednik od 1993, piše da je Tomić Ekonomski fakultet u Skoplju završio za „samo dve godine i osam meseci“, uporedo obavljajući poverene mu privredne, društvene i ekonomske zadatke. Tomić je, dakle, otelotvorenje samog genijalisimusa kojim bi, da kojim slučajem sada ima dvadeset i neku, majke korile svoje lenje i neposlušne sinove (znate već ono u stilu vidi ovog Dragančeta, sam se izdržava dok studira, zna da mora nazad u selo ako ne uspe, a pogledaj sebe, imaš sve što poželiš…blablabla…).
Ali, iako više nije mlad, Dragan je danas u najboljim godinama! Mada, kad se bolje razmisli, sve njegove godine bile su najbolje. Da nije tako, zar bi na priče o povlačenju sa čela Simpa odgovorio da o tome nema ni govore i da tek planira realizaciju decenijskog projekta ekonomskog razvoja juga Srbije. Ako je verovati podacima sa Simpovog sajta, Tomić je rođen 1937. godine u mitskom Žbevcu, dakle pre 76 godina. Od 63. je u Simpu (plan i analiza) a četiri godine kasnije, doduše kao v.d, dolazi na čelo fabrike. Ostalo je istorija. No, i pored izbledele krštenice, Tomić ne samo da prkosi zakonima elementarne logike, već je u opasnoj koliziji i sa svetovnim zakonima ove zemlje u kojoj se u penziju ide po ispunjavanju nekolikih precizno definisanih uslova. A Dragomir ih je sve do jednog ispunio. „Tomić nije penzioner i u redovnom je radnom odnosu, a imajući u vidu njegovo radno angažovanje i izuzetne sposobnosti, on penzioner nikada neće biti” – reći će svojevremeno za ove novine Siniša Mitić, kompanijski trbuhozborac, podario mu onaj odozgo Tomićeve godine, snagu i vitalnost.
Dragomir je, izgleda, pobornik one otrcane faze o spoju mladosti i iskustva. Mladog simpovskog japija možeš poznati na kilometar: odelo na jednoredno kopčanje, one špicaste cipele ko skije, obrijan ispod kože, obično proćelav, okreće se za sobom na ulici u večitom strahu za svoj položaj i status. Stara garda je obično antipod: ne vode mnogo računa o stajlingu, vole šarene, drečave kravate, i su puni sebe. Prema našim informacijama, Tomić nije jedini iz vrha kompanije koji je po sili zakona već odavno viđen kako hrani golubove na Kalemegdanu. Naprotiv, izvesna Tankosava N. Paunović, finansijski direktor Simpovog PC Beograd, rođena je1936. i sa 77 godina najstariji je Simpov radnik na plati. Tu su zatim Dobri Aleksov (rođen 1946.) šef u Sektoru za razvoj porodičnih fabrika, Borivoje Stojmenović (1945.), direktor Investicija i održavanja, te Stojan Nikolić (1946.), direktror ćerke firme Simpo cveće iz Vranjske Banje! Da nije gospođa Tankosave, bili bi ko Maratonci (poznato je da Topalovići nisu imali sreće sa ženama). A sad skromni prilog Tomićevoj viziji decenijskog razvoja juga Srbije.
Od nameštaja, sva je prilika, nema ništa pa Simpo, koji je ionako počeo kao „mala stolarska radionica“, komotno može da se vrati korenima. Samo da se radnja više ne zove „Sima Pogačarević“ već „Pantelija Topalović“. A znamo šta su Topalovići pravili! Neuništivi, takorekuć večiti posao, j..eš zamlaćivanje sa regalima i kaučima, kakvo je vreme počećemo da crkavamo od bede za koju su u dobroj meri zaslužni Simpo i njegov mesijanski vođa. I, eto posla preko glave. A ko će da bude Bili Piton? Kako ko? Pa, ko je najpoznatiji grobar, da ne kažemo Grobar u Srbiji? Pritom ne neko sa Partizanovog juga! Imate jednom pravo da pogađate! Nek nam živi naš delija, Topalović Pantelija!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.