Državni i privatni privatnici

, , ,

I pored postojanja više privatnih ordinacija koje se time bave, posao od Grada, na osnovu dva različita ugovora, pripao je Veterinarskoj stanici Vranje

Grad Vranje je u poslednjih šest meseci izdvojio ukupno nešto manje od devet miliona dinara za troškove zaštite životinja, pre svega za održavanje Prihvatilišta za pse i njihovo sterilisanje, ali i veštačko osemenjavanje krava. I pored postojanja više privatnih ordinacija koje se time bave, posao od Grada, ovoga puta po osnovu dva različita ugovora, pripao je Veterinarskoj stanici Vranje (nadalje VS Vranje). Reč je o firmi koja postoji oko 60 godina, ali koja je sada privatna, pošto ju je kupio konzorcijum zaposlenih za oko 350.000 evra. Zanimljivost koja mnogima pali crvene lampice je činjenica da je jedan od vlasnika, neki kažu i najvažniji, bio Dejan Triković, sada predsednik Skupštine grada Vranja i predsednik vranjskog odbora SNS. No, on je svoj udeo prebacio trećem licu, i sada tvrdi da sa tim poslom nikakve, ni finansijske a još manje moralne, dodire nema.

GDE JE 200 PASA

No, brojke su brojke. Grad Vranje je raspisao konkurs za pse lutalice i osemenjavanje, prispele ponude otvorene su 14. maja, ugovor vredan tri miliona dinara bez PDV-a potpisan je sa VS Vranje  30 maja. 

Sve to lepo i fino, samo što ima i malih problema. Suočen sa teškim posledicama zapuštene situacije u pogledu pasa lutalica, a pritisnut zakonom, Grad je svojevremeno morao da formira Prihvatilište za pse lutalice, ili tada popularno nazvanim Azil. U Davidovcu je, neki kažu na državnoj zemlji, taj prostor i napravljen, i sada Vranje odvaja pare za njegov redovni život. I, naravno, čitavu stvar održava VS Vranje, redovni partner lokalne vlasti. Međutim, mnogi nisu zadovoljni načinom na koji funkcioniše prihvatilište. Rosa Drmonjić, jedna od članica Udruženja za zaštitu životinja i prirode „Najbolji prijatelj“, smatra da se za prihvatilište izdvaja preveliki novac:

Mi imamo fotografije oko 200 pasa kojih jednostavno više nema nigde. Pa, zašto se onda za Davidovac izdvaja toliki novac? – pita se Rosa Drmonjić.

– Izuzetno smo – nastavlja ona – nezadovoljni radom Prihvatilišta. U Davidovcu nema ni propisanih boksova, ni vaga za merenje pasa, ni ambulante, ni merilice za hranu, da pomenem samo ono najosnovnije. Ali ima jasno istaknute zabrane da su pristup i fotografisanje zabranjeni – počinje svoju priču

Ona sa članovima svog tima već godinama muku muči i sa VS Vranje, i sa Gradom. Na primer, odgovarajući po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja, Grad je obaveštava da se hvatači pasa lutalica iz „Komrada“, inače specijalno obučeni, plaćaju iz gradske kase 300 dinara po satu, a da se šoferi specijalizovanih vozila plaćaju 390 dinara po satu. I da više ne traži takve informacije, jer ih traži prečesto!

– Azil mora o svakom psu da vodi pravi zdravstveni karton, sa svim podacima o njemu, i naročito sa fotografijom. Psi moraju biti evidentirani, sterilisani, čipovani, i onda vraćeni na svoju staru teritoriju, kako ne bi bili ugroženi ni psi ni ljudi. Ovde se to ne radi.

I ona se obraćala ministarstvima, lokalnim vlastima, inspekcijama, vladi, kome sve ne, i ništa. Sve ostaje kako je oduvek i bilo.

– U Davidovcu nije azil, nego mučilište za životinje. Vranje pere ruke izdvajanjem velikog novca, ali se situacija na terenu ne menja, i to je poražavajuće – kaže sagovornica „Vranjskih“.

Pa, zašto je to tako? Ili, da li je to uopšte tako? Nadležni, od kojih su neki na vreme predupredili sukob interesa, kažu da je sve u najboljem redu, ili tu negde.

Prema Dejanu Tričkoviću, koji je do dolaska na funkciju predsednika vranjske Skupštine prošlog leta bio jedan od vlasnika Veterinarske stanice Vranje, (po zakonu sada preneo vlasništvo trećem licu), a treba mu verovati jer je diplomirani veterinar, može se govoriti o azilu, pansionu i prihvatilištu za pse. Vranje, eto, ima prihvatilište. On smatra da bi čitav posao možda mogao i bolje da bude odrađen, ali da ne razume šta NVO sektor zapravo traži i protiv čega se buni.

– Bile su sve moguće veterinarske inspekcije, i uslovi su ocenjeni kao dobri. Ovde se traži da čitav posao pređe u neke privatne ruke, jer svi misle da je tu neka velika sreća, a nije. Pa i samo to prihvatilište napravljeno je na inicijativu Veterinarske stanice – kaže Tričković.

VLAST I OPOZICIJA

On napominje da VS Vranje te poslove za Grad radi već 10 godina, mnogo pre nego što je on uopšte počeo da se bavi politikom, te da ta činjenica pobija i svaku pomisao da bi on lično mogao biti u nekakvom sukobu interesa ili nekoj moralno nedozvoljenoj situaciji.

– Sve je isto bilo i tada, isto je i sada, i kad sam bio opozicija i kad sam na vlasti. Nema tu nikakve političke priče ni zloupotebe. Sreća je da su VS kupili zaposleni, pa se ona i dalje uspešno bavi osnovnom delatnošću – kaže aktuelni predsednik Skupštine, uz opasku da VS Vranje ima 30 zaposlenih, a da „oni koji se bune nemaju više od tri radnika“.

E sad, čitava ta finansijska priča ide preko Fonda za poljoprivredu. Gradski većnik za tu oblast Nenad Veličković (SNS) kaže da azil jednostavno nije u njegovoj nadležnosti, nego da se sredstva za te namene samo izdvajaju preko Fonda za poljoprivredu koji je pod njegovom ingerencijom.

– Recimo kod osemenjivanja krava, mi dobijamo kartone, potpisane račune vlasnika, sve možemo da proverimo, dok sa azilom to nije slučaj. Verovatno je to pod nekim drugim resorom. Znam o čemu je reč – ima nezadovoljnih, ali je jasno da je VS Vranje sve to isto radila i kad mi nismo bili na vlasti – objašnava Veličković.

Prema njegovim rečima, čitava priča sprovedena je na javnom tenderu, nikakvih nepravilnosti nije bilo, osim što je javni poziv bio objavljen samo preko gradskog sajta i sajta Republičke komisije za tendere. Grad nema para za oglašavanje po raznim novinama, veli Veličković.

Dobro, tako je sa Azilom, ali, kako je sa osemenjavanjem, poslom koji radi isključivo VS Vranje, pri tolikih drugih? Osvetljavajući ovaj problem, Veličković skreće pažnju i na jedan veoma bitan detalj. Naime, jedino VS Vranje od svih u Vranju ima sopstvenu matičnu službu, inače neophodnu za rad sa kravama. Praktično, to je registar rođenih krava, sa imenima vlasnika, adresama, osnovnim podacima. Mora se priznati da je ovaj detalj bitan, jer je VS Vranje, kupujući sve ostalo, kupila i ovu evidenciju, koja se nikom drugom ne isplati da je sada nanovo pravi. Pravila su surova, i VS Vranje ih obilato.

– Da imamo neku gradsku matičnu službu, stvar bi iz korena bila drugačija; ovako, VS ima ozbiljnu startnu prednost. Uostalom, tender je sprovodila Služba za javne nabavke, a mi smo samo propisali uslove – kaže Veličković.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)