Kako sam pobedila rak

Eko Taxi Vranje

Slobodanka Krstić, Velika pomoć porodice: Stanoje i Slobodanka, I pritisak je u redu

Pošto nisam znala od čega su mi napisali da ću da umrem, čim sam se oporavila dobila sam veliku želju za životom. Bila sam srećna, imala sam zašto da živim. Smisao života sam našla u radu i u ljubavi prema životinjama



 

Slobodanka KrstićSlobodanka Krstić ima 76 godina i vitalnija je nego ikad.  Pre 12 godina otkriven joj je rak na bubregu, “otvorili su je i  zatvorili” u bolnici i pustili kući kao beznadežan slučaj. Lekari su joj dali još najviše tri meseca života.

Krepka žena nije znala do prošle godine za svoju “dijagnozu” jer njeni najbliži, pre svega suprug Stanoje, nisu hteli da joj kažu kako ne bi brinula i psihički pala.

KAMEN I DORADA

Krstići žive u planinskom selu Dobrejance kod Vranja, u Donjoj mahali,  na obroncim planine Goč, na preko 800 metara nadomorske visine. Ona radi oko stoke i u bašti, sa suprugom Stanojem (71) od jutra do mraka. Zatekli smo je dok muze kravu i pevuši, seća se srećnih devojačkih dana kroz pesmu “Znaš li, draga, onu šljivu ranku”… Pokazuje nam i prvoklasan punomasni sir koji sama proizvodi.

– Imala sam grdne muke sa bubregom, počelo je 2000. godine. Nisam spavala ni danju ni noću, dolazilo mi da se obesim o gredu u štali samo da ne mučim sebe i ukućane jer sam predosećala najgore – kaže Slobodnaka.

Stanoje i ćerka Dobrica sa porodicom u Vranju, uspeli su da je nagovore da se obrati lekaru kako bi se ustanovilo od čega boluje.

– Do našeg zaseoka jedva se izlazi terenskim vozilom kada je suvo, put je zemljan, uzan i pun rupa i jaruga. Morala sam više puta da idem, a kada bi pala kiša moji su me nosili do glavnog puta na rukama, oko dva kilometra. Važno, poslušala sam najbliže, videla koliko se brinu za mene i rešila da odem kod lekara.  Ustanovili su mi veliki kamen u bubregu, koji je trebalo da se operiše..Operacija je morala da se uradi u Beogradu, na VMA – priča Slobodanka.

Velika pomoć porodice: Stanoje i SlobodankaKamen je izvađen 2001, a Slobodanka se vratila kući. Ipak, bolovi nisu prestajali.

– Ubeđivali su me da su bolovi normalna stvar posle operacije i da će nestati. Kako se kod nas kaže, kad rana ozdravi. More, ne lezi vraže, meni sve gore, opet sanjam gredu i konopac na njoj. Potrošismo pare, izmučila sam muža, ćerku i njene,  a od bolova ne vidm belu mačku pred očima. Vide moji da nisam dobro i opet zapeli da me vode kod lekara u Vranje. Pristala sam pod jednim uslovom  -da mi udare jednu inekciju i da mi reše “slučaj” za uvek – priča Slobodanka.

U Zdrvstvenom centru Vranje, lekati su odlučili da je, kako priča Slobodanaka, otvore i nešto dorade, pa će ozdraviti. Nije imala izbora, bolovi su bili ti koji su donosili odluku.

O daljoj njenoj sudbini nastavlja priču suprug Stanoje.

– Otvorili su je i zatvorili, rekli su nam da je u pitanju rak bubrega i da šansi za izlečenje nema. Savet je bio da je vratimo u selo i ukažemo joj pažnju, da dobija najjače injekcije kad zatreba, u susednom selu Vlasu – navodi Stanoje.

Vratili su se u selo, a Slobodaka je od prijatelja, starijih ljudi te 2001. Godine dobila savet da pije čaj koji se prenosi s kolena na koleno, a koji služi za jačanje organizma.

– Moji su mi rekli da je “dorađena” operacija i da sada treba da se oporavim, da ležim što više. Pristala sam da pijem čaj i rekla da nikavu injekciju neću da primim. Odmah sam krenula sa čajem i posle desetak dana primetila boljitak. Bila sam kost i koža, a tad mi se prijelo i naterala sam mog Stanoju da mi pristavi malo toplog  mleka sa nadrobljenim hlebom. Pojala sam to i nisam osećala nikave smetnje – kaže Slobodanka.

SIR, MLEKO I LjUTA PAPRIČICA

I pritisak je u reduKaže da sve jede, naravno po malo, voli ljute paričice, mleko, sir, meso, pasulj, ma, baš, sve.

-Pošto nisam znala od čega su mi napisali da ću da umrem, čim sam se oporavila dobila sam veliku želju za životom. Stanoje mi je u svemu ugađao, a imala sam i veliku pažnju ćerke Dobrice, zeta Dragana i unučadi. Bila sam srećna, imala sam zašto da živim. Smisao života sam našla u radu i u ljubavi prema životinjama. Imamo pet mačaka, a nekad i više. Tu su i dva psa. Sve je to moja porodica sa kojom se družim. Radujem se kravama kada ih ujutru obiđem i pomuzem, porazgovarm sa njima, kad dođe tele radujem se kao dete, volim i svinjče koje čuvam, potom imamo kokoške, svako snešeno jaje mi pričinjava radost – kaže Slobodanka.

Jednostavno, Slobodanka voli život, kad ustane raspoložena je, puna pozitivne energije. Kad popije dozu leka i čašu vode sa Zećirovog kladenca u blizini, nema srećnije od nje. Raduje se zimi, zavijanju vetra i vukova, snegu i velikim nanosima. Raduje se proleću i buđenju prirode, nadolasku i žuborenju plahovitog Dobrejanskog potoka, cvetanju šljiva , jabuka i krušaka kojih ima u okolini. Raduje se sađenju bašte u kojoj uspevaju najbolje paprike, najzdraviji pardajz, kupus, krompir, pasulj, šargarepe, mnogo toga.

– Volim kad mi dođu moji iz Vranja, ćerka Dobrica i zet Dragan sa unucima, kad omesim zeljanik, ispečemo kokošku ili petla, pa vruć hleb bez kvasca sa sodom bikarbonom, domasći sir “kriška”, pa Stanoje posluži po jednu malu rakijicu od šljiva džanarika, a ona kao melem, žuta kao osa… E, to je život, pa kako, bre, da se čovek razboli. A, to što me proglasiše mrtvim doktori dobro je, ne valja da je to učinio Bog onda spasa nema – navodi Slobodanka.

Na rastanklu, pozdravlja nas rečima. “Bubreg radi 200 na sat”!

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar