Šetalište, parking ili oboje

Eko Taxi Vranje

, Vrednost radova će iznositi oko pet miliona dinara: Goran Djorđević

Direkcija će predložiti Gradskom veću da to bude šetalište, sa varijantama da se ulica zatvori celodnevno, ili da bude otvorena od šest do dva, za kolski saobraćaj, ali strogo reducirano



 

Ovih dana, dešava se ono što je davno najavljivano, ono što je bilo preka potreba ovoga grada, a što se godinama odlagalo – naime, u toku je renoviranje dela glavne ulice, od „Civrića“ do zgrade Gradske uprave, žile kucavice varoši koja je godinama izgledala kao minsko polje, kako za vozače, tako i za pešadiju. Ulica se renovira po projektu Preduzeća za projektovanje i inženjering ART iz Vranja, a autori projekta su arhitekte Dragan Veličković i Božidar Cvetković; radove izvodi JP Vodovod a investitor je gradska Direkcija za razvoj i izgradnju. Dakle, počelo je; međutim, za sada se sa sigurnošću ne zna kakva će biti namena rekonstruisane ulice, niti je poznat rok do kada će ona biti završena.

BIROVI VLASTI

– Rekonstrukcija glavne ulice – kaže Goran Djorđević, direktor Direkcije za razvoj i izgradnju Grada Vranja, koja je investitor – od „Civrića“ do zgrade Gradske uprve realizuje se u okviru tendera za investiciono održavanje ulica. Vrednost radova će iznositi oko pet miliona dinara. Odlučili smo  da baš tu utrošimo taj novac, zato što je ulica bila praktično neupotrebljiva za saobraćaj, i pešački, i kolski.

Priča oko glavne ulice nije od juče, i nije kroz godine njene rekonstrukcije prošla bez trzavica i političkih, ekonomskih i estetskih nedoumica. Naime, rekonstrukcija Ulice kralja Stefana Prvovenčanog, tu podrazumevamo celu njenu dužinu, od zgrade „monopola“ do Gradske uprave, počela je daleke 1994, i to iz sredine! Tada je, na jedvite jade, na brzaka pred neke izbore, rekonstruisan deo od stare pošte do „Novogradnje“, što su neimari i tadašnja klika na vlasti sa ponosom nazivali „vranjska Knez Mihajlova“. Po toj „Knez Mihajlovoj“, evo već decenijama, pola grada je polomilo noge i ruke, tako da bi Ortopedsko odeljenje ZC Vranje trebalo da joj podigne spomenik! U vreme, pak, obilnih kiša, neplivači nisu smeli da trknu do radnje prekoputa, jer je ulica izgledala kao sada „miteleuropa“, kada se Dunav izliva. I tako je i dan danas.

Vrednost radova će iznositi oko pet miliona dinara: Goran DjorđevićE, onda se u jednom hunskom pohodu protiv kocke, kojom je bila popločana većina velikih vranjskih ulica, žila kucavica, tamo 2003, ta kocka izvađena i zamenjena asfaltom, na potezu od „monopola“ do Glavne pošte, što su tadašnji medijski dobošari, birovi vlasti, oglasili sloganom – „svetska, a naša“! A prođite njome sada, ako baš ne morate.

Oko izvađene kocke tada su počele da kruže najrazličitije glasine, koje nikada nisu do kraja proverene, ali ni sada ne bi bilo prekasno; zli jezici tada su tvrdili da se kocka navlaš vadi, jer se po ceni od jednog evra po komadu prodaje po Austriji, Italiji i Sloveniji. Vlastodršci su tvrdili da je kocka tu, na deponiji „Meteris“, ali idi ti sada, pa broji kocku po kocku, da li su sve tu. A nisu.

I onda, 2010. godine, na red je došlo i gradsko jezgro, ono što predstavlja grad, u antičkom smislu civis, jedini pravi trg u Vranju, na kome su sve javne zgrade – Načelstvo, Gradska uprava, palate pravde, pozorište, hotel, spomenik „Čika Mita“ kao jedinstveno obeležje grada. Raspisan je konkurs, i nagrađena su tri rada (Vranjske, br. 731), prva nagrada tadašnjih 400.000 dinara, druga 200.000, treća 100.000 dinara. Tada su vranjski arhitekti bili ogorčeni što nijedan nagrađeni rad nije delo Vranjanca, ali za utehu im bilo, ni jedan nagrađeni, niti onaj usvojeni projekat, nije bio operacionalizovan. Pare za nagrade su tako, što bi Vranjanci rekli, otišle „u troviju“.

Ali, eto, najzad se počelo, autori projekta su Vranjanci, a po ambicioznim planovima, neće se tu i stati.

Ni stariji građani Vranja ne pamte kada je ta ulica poslednji put sanirana. Bilo je, rekosmo, projekata, koji nikada nisu ostvareni.

– Da – slaže se Djorđević – ali taj projekat bi sada koštao oko 120 miliona dinara. U ovom trenutku, nažalost, Grad te pare nema, pa smo se odlučili za ovo rešenje.

Ono što raduje, to je što će kocka kao podloga biti zadržana. Ispostavilo se da je onda ćar pojeo vajdu, kada su tadašnje gradske čelebije zanosile narod „da je asfalt jeftiniji“. Posle samo nekoliko godina, taj isti asfalt je potpuno propao, i iziskuje stlno krpljenje, a kocka, od minerala „dacit“, je praktično večita. Pa su se onda vadili – „nema ko da postavi kocku, kaldrmdžijski zanat je izumro“. Kako li ih sad nađoše (vidi okvir)?

– Tadašnjim vađenjem kocke – nastavlja Djorđević – narušen je urbanitet i estetika grada, dok su mnogi evropski gradovi popločani kockom još iz rimskog perioda; to je sada trend u Evropi, i u estetskom, i u funkcionalnom smislu.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar