Sve li se vidi

, , ,

Stari komunista ušao je na balkon, kad je već počeo film, da ga niko ne vidi. Međutim, posle projekcije, video ga sin njegovog prijatelja

ZBIRANjE ČAURE: Stariji žitelji, tada sela, Donjeg Vranja, danas penzioneri, rado se sećaju svojih bioskopskih dana. Posebna radost bi nastala kada su prikazivani vestern filmovi: „Idemo da sakupljamo čaure od kauboja, za igru, a služiće i kao sviraljke”. Isključivo su ukupovali karte sa prvi red, sa leve i desne strane, da budu što bliže bini.

– Sećam se, davao se film sa Djulijanom Djemom u glavnoj ulozi. Eee, to su bili vesterni! On sam, naspram njega šestorica na konjima, i to okorelli revolveraši. Kakva brzina, izvadi pištolje iz futrole i kad okine svi popadju odjednom. I tako sve vreme, pucanje, mi krenemo da brojimo čaure,a li ne postiže se. Kad se film završi, odmah trčimo i slkačemo na binu gde je bilo veliko platno. Tražimo čaure, tražimo, ali nema ih. Nikako nismo mogli da se rasvestimo ko nam ih je  ispred nosa uzeo – priča jedan od starijih Donjevranjaca.

PROMAJA: Blagoje Mazlinac (60) pamti razne scene koje su se dešavale u bioskopu.

– Koliko puta sam plakao da majka izvuče pare savijene u više puta prevrzanu  maramicu da kupim kartu. „Daj, mori, mamo, da stignem što pre, ako zakasnim i dođem sat pre početka gotovo je, karte će iskupuju tapkaroši, a tad cena dupla“. Jedva je nekako ubedim, nije joj do pare, nije to bilo mnogo, nego se bunila zašto da dinari odu na gluposti. Posebno smo voleli da gledamo vestern filmove.  Krenemo ceo komšiluk, uglavnom mladi, a bila je i jedna postarija komšika. Film vestern, puca se na sve strane, mrtvi koliko hoćeš. Uživamo, svi. Ali, komšika se nervira. Ulaze petorica u salun, otvaraju se ona vrata što ti se čini kao leptir, tišina u sali, čeka se šta će da desi, a komšika se razdere: „Što, bre, gurate tako vrata, napasnici jedni, da nas promaja ubije, ej, kartu smo platili!“  Uđoše oni kauboji, počeše da biju pesnicama jednog, ubiše dušu u njemu. Komšika skoknu na stolicu, viče, dere se, oni iza nje psuju, ne vide dobro. „Sram vas bilo sve u sali. Ubiše čoveka, a vi gledate i niko da mu pomogne. Niste ljudi vi ste dušmani”!

„Sedi, mori, budalo dole, ne vidimo pola platna od tvoju guzicu”, čuje se kroz smeh. „More, mrš, kao poganci ste se šćućurili na sedišta. Što ne skočite da odbranite čoveka.”  U sali bi nastajao kikot, pa gromoglasan smeh. Aca, direktor bioskopa morao je da interveniše. „Ako ne prestanete da galamite prekinućemo film i svi letite napolje“, bio je odlučan. Polako bi se umirili jer je sledio nastavak kada bi se pretučeni oporavio i počeo da sređuje svoje neprijatelje jednog po jednog. Svi su bili spremni za aplauze, a posebno komšika – priča Blagoje.

Korpa grožđa za Garija: Stariji Vranjaci sećaju se kako su se dovijali da dođu do novca i odu u bioskop. Bilo je to žezdesetih godina kad su počeli da dolaze čuveni vesterni, poput “Tačno u podne” sa Gari Kuperom u glavnoj ulozi.

Film se gledao po pet puta za redom, a karta je u to vreme koštala dinar.

– Snalazili smo se, nikad nismo krali. U ulici je bilo dvadesetak lipa, brali smo i punili drvene korpe i to odnosili da prodamo oficirkama koje su živele po zgradama. Dinar korpa, taman za bioskop. Pare smo zarađivali i berući tuđe grožđe oko Ciganskog groblja i u Raškoj. Naberemo punu korpu, pobegnemo od poljakovog štapa i dođemo kod žice na kasarni gde smo ga prodavali vojnicima. Puna vojnička kapa – pola dinar. Kupovali su mnogi vojnici, ali najviše „muka“ zadavao nam je jedan Bosanac. Imao je veliku glavu, a njegova kapa kao kopra. On nam je odnosio najviše grožđa za pola dinara – pričaju stari Vranjanci.

Begaj, sestro: Prepričava direktor Jovanović scenu iz sale, sa dvema sestrama iz obližnjeg sela Katun, koje su došle prvi put da gledaju film.

– Na sredini filma, neki vestern je bio, krene voz i, šišti-pišti, u kupnom planu pravo ide kao da će proći koroz salu. Odjednom, sestre počeše da vrište: “Bežite ljudi zgaziće nas sve”, pa preko stolica na vrata. Ona zaključana, one lupaju pesnicama, narod se smeje, scena prošla, ali one ne odustaju. Otvorili su im, a one su pobegle glavom bez obzira. 

Sve li se vidi: Značajne goste, poznate drugove smo smeštali na balkon, da im ne bi neko smetao, a da ih ne vide. Imao sam slučaj strarijeg druga, bivšeg predsednika opštine koji je došao u moju kancelariju, prvo ragledao slike Emanuele, izgrdio me kako je to sramota, kako uništavamo omladinu, a onda odjednom pitao: “Čekaj, bre, sve li se vidi, ali pošteno da kažeš, nemoj da lažeš”? “Sve, kao da je od majku rođena”?, odgovorio sam. “Odmah da mi obezbediš da gledam večeras, ali da me niko ne vidi?”, rekao je. Hteo sam da mu učinim, bio je sinonim narodnog vođe u Titovo vreme i obezbedio sam da film gleda na balkonu sam. Uveo ga je kinooperater Mića Zdravković kad je počinjao film, u mraku. Dogovor je bio da izađe pre nego se film završi, ali zaneo se, upalilo se se svetlo na kraju, on šmugnuo, a dete od njegovog druga ga videlo. I, sutradan celo Vranje je znalo da je bio da gleda Emanuelu – priča Jovanović.