Ništa bez pomoći države

, ,

Dva ključna momenta, stečaj i bankrotstvo, nisu sprovedeni kako treba. Čak bi se moglo reći – protivzakonito. Obraćali smo se, molili, objašnjavali, ali naši vapaju nisu pomoglui. Mi sada insistiramo da se prvo taj deo posla u pravosuđu pošteno odradi – kaže Branislav Cenić i dodaje da oni koji su fabriku pravno doveli do ivice ponora, imaju šansu da to isprave

– Fabrika mora da počne što pre sa radom. To je interes njenih radnika, akcionara, interes vlasnika, lokalne samouprave i naravno države, jer nam je zemlja u vrlo nazavidnoj privrednoj situaciji. Tom interesu moraju biti podređeni svi drugi. Mi radnici očekujemo da narednih nekoliko meseci svi zakopamo ratne sekire i “Mačkaticu” postavimo na noge.

DOGOVOR KUĆU GRADI

Ovo je zajednički stav grupe radnika livnice “Mačkatica” iz Surdulice, inspirisan intervjuom doskorašnjeg vlasnika, biznismena Djorđa Nicovića iz Beograda, objavljen u našim novinama  2. maja ove godine. Radnici ističu da je uništavanje firme počelo „planski“ posle privatizacije, neplaćanjem obaveza prema dobavljačima i smanjenjem, a potom i neizmirenjem obaveza prema radnicima. Oni ističu primer jednog meseca iz 2003. godine, odmah pošto je livnica prodata. Kažu da je bruto realizacija bila 42 miliona dinara, troškovi 20, platni fond šest, a razlika 17 miliona dinara. Gde je razlika otišla, to je ostala tajna.

Da se podsetimo: priča o “Mačkatici” je jedna klasična srpska tranziciona priča. Nekada vodeća livnica na prostorima bivše Jugoslavije (vidi okvir), sticajem brojnih okolnosti, činom privatizacije 2002. godine, krenula je stranputicom. Šest godina kasnije usledio je stečaj, potom i bankrot. Doskorašnji vlasnik kaže da je sa “Mačkaticom” izgubio 10 miliona evra, ali je sasvim sigurno da su najveći gubitnici 140 radnika koji su ostalo na ulici. Sada je na potezu Privredni sud u Leskovcu koji treba da proda preduzeće. Nicović poručuje da je voljan da ga ponovo kupi, ukoliko sud ponudi razumnu cenu, i da organizuje proizvodnju na strogo ekonomskim principima.

Na sve ovo reagovali su radnici i akcionari “”Mačkatice”. Njih šestorica: Branislav Cenić (1947), predsednik malih akcionara, član Upravnog odbora, Dragan Tasić (1955), menadžer prodaje, Nikola Arizanović, (1947) kaluper, Ivan Ćećez, (1957), radnik na brusnim pločama, Bora Stanković (1943), šef proizvodnje i Nikola Crnomarković (1959), šef transporta i kooperacije bili su najglasniji, pa im je reporter “Vranjskih” otišao na noge.

U fabrici je trenutno morbidna slika: sa 200 tona mesečne proizvodnje, nekada najveća livnica čelika na Balkanu, koja je imala 1.100 radnika, ne radi već nekoliko godina. Njena sudbina više nije u rukama onih koji su je stvarali. Hale i imovinu čuva pet-šest radnika obezbeđenja i to je sve.

-U ono zlatno vreme, kada bi radnici „Mačkatice“ dobili platu, tri dana nije moglo da se uđe u surduličke kafane – podseća danas ogorčeni Nikola Crnomarković, koji kaže da je fabrika prodata za nikakvu cenu, da su akcije od radnika otete, plaćene mizerno i žali za prostorijama dvaju predstavništava u Beogradu, na Trgu Republike od 200 kvadrata i u Knez Mihajlovoj ulici od 150 kvadrata, koja su tada na tržištu vredela dva miliona evra.

Toj priči Ivan Ćećez dodaje podatak da radnicima nisu uplaćeni radni staž i doprinosi od 1. januara 2007. do 31. avgusta 2008. godine. Kaže da su poslednju platu primili za februar 2010. godine, i da 130 radnika čekaj da im neko isplati od osam do deset zarada.

Na Ivanovu priču nadovezuje se Nikola Arizanović, konstataciom da ne može da shvati kako se dogodilo to što se dogodilo i kako to da su u kritičnim trenucima zakazali neki koji nisu smeli da ćute.

-Svi su nam tada okrenuli ledja. Čak ni lokalna samouprava nije pokazala makar malo više dobre volje ne da pomogne nama, koliko da spase firmu koja je bila stub privrednog razvoja Surdulice. Svi su u našem slučaju bili kratkovidi – konstatuje Arizanović.

Branislav Cenić, predsednik malih akcionara, pomirio se sa situaciom koja je ostala za nama. On kaže da greše oni koji misle da radnike ostave bez akcija, jer su oni stvarali firmu. Kaže takođe da o budućnosti “Mačkatice” moraju da odluče njeni vlasnici, Nicović sa 53 odsto akcija,, država sa 25 i radnici sa 22.

-Naš cilj je spas fabrike, njeno postavljanje na noge i početak proizvodnje. To se može postići obaranjem bankrotstva i akcijom države da preuzme stvar u svoje ruke, a da se potom tri vlasnika dogovore o najoptimalnijim rešenjima, koja jesu daleko, ali su sasvim moguća – kaže Cenić.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)