Masna hrana i druge predrasude

, ,

Kada neko iz severnijih delova Srbije navrati u Vranje, verovatno ima utisak da je grad pun stranaca kada, nakon nekoliko razmenjenih rečenica, uzvikne: treba mi prevodilac! Brži izgovor, često povišen ton, najviše dva padeža, neobični izrazi i univerzalni glagol „onoditi“ zaista mogu zbuniti sagovornika. Međutim, Vranje je daleko zanimljivije i lepše od prvog utiska koji ostavlja. Ulicama grada, koji je na tri do četiri sata vožnje automobilom udaljen od Beograda ili  Egejskog mora, šeta oko osamdeset hiljada stanovnika. Tim ulicama, koje će vas do bilo koje lokacije u gradu odvesti za deset minuta, šeta i stotinak stranaca koji ovde rade ili se školuju, a među njima i Adrien Bulon iz Francuske, Eleni Velidu iz Grčke i Žermen van Larhoven iz Holandije

Kada je Adrien odabrao Srbiju, aplicirajući za EVS (Evropski volonterski servis, projekat u kom učestvuju volonterske organizacije iz cele Evrope i koji omogućava mladim ljudima od 18 do 30 godina da, radeći na nekom projektu, provedu od 6 do 12 meseci u nekoj evropskoj zemlji), uradio je to sa namerom da nauči jezik i njime govori kao da mu je maternji. Odluka je pala na početku prošle godine, a već oktobra je stigao ovde. Vranje nije bio njegov njegov prvi izbor, ali kada je saznao nešto više o gradu i nevladinoj organizaciji Generator, sa kojom će sarađivati, došao je pun entuzijazma i ideja. Objašnjava da su kultura i tradicija na ovim prostorima presudili u korist Vranja. U Francuskoj je studirao engleski i ruski jezik, a u Vranju radi uglavnom isto što je radio i u Monpeljeu, organizuje kulturne događaje i koncerte.

– Ne znam da li zbog moje balkanske krvi, jer mi je majka poreklom iz Hrvatske, ja sam zaljubljenik u muziku, literaturu i filmove sa ovih prostora – uvodi nas u priču na veoma dobrom srpskom jeziku.

TIŠINA I ZELENILO

Pošto je na fakultetu studirao i ruski, lako je za ovih sedam meseci „pohvatao“ sistem srpskog jezika.

Izgleda da mu uklapanje u ovdašnje prilike nije palo teško, s obzirom na to da je Monpelje grad na jugu Francuske, gde ljudi imaju sličan temperament našem, govore uglavnom glasno i brzo i veoma su gostoprimljivi. Jezik je za kratko vreme savladao, pa nije retkost da mu Vranjanci sa kojima komunicira dobace: ti si naš. Iako je po programu ovde do oktobra, namerava da nastavi da radi i živi u Srbiji, možda i u Vranju

Ovih dana je sa saradnicima organizovao filmski festival Slobodna zona u Vranju, pun pogodak s obzirom na nepostojanje bioskopa u gradu. U junu ga čeka rad na organizaciji Balkan Street’s festivala, kada će Vranje kao i u nekoliko prethodnih godina biti domaćin umetnicima iz Evrope koji će  na radionicama između koncerata razmenjivati iskustva i raditi sa lokalnim muzičarima, vizuelnim umetnicima itd.

Ono što mu svakako prija u Vranju je tišina i zeleno okruženje oko kuće u kojoj trenutno stanuje, jer je, kako kaže, retkost da u gradovima koji imaju stanovnika koliko i ovaj, nađete mir na pet minuta od centra.

Za razliku od Adriana, kome je naš mentalitet poznat, dvadesetosmogodišnjem Žermenu iz Utrehta (Holandija) prva misao, kada je nakon dosta sati putovanja vozom iz Holandije stigao u Vranje, bila je: Šta, kog đavola, ja radim ovde? Iako je tu od marta, sasvim slučajno, dok je razgovor tekao, Žermen je Vranje nazvao domom.

Pošto je u Holandiji priveo kraju studije istorije umetnosti, rešio je da krene u obilazak neke od zemalja koje još uvek nisu u Evropskoj uniji. Prijatelji koji su već imali iskustva, zbog bogatog kulturnog nasleđa preporučili su mu Srbiju, a prilikom raspoređivanja prijavljenih volontera, njemu je zapalo Vranje.

– Kada je Srbija u pitanju, bio sam veoma radoznao. Zanimalo me kako se živi u zemljama koje nisu u EU i želeo sam da znam da li je zaista ovde tako kao što sam imao prilike da vidim na vestima. Za vreme boravka ovde sam razbio dosta predrasuda koje sam imao, a trudim se i da ljudima ovde objasnim da evropske vrednosti nisu bauk.

Dok zajedno sa Adrianom volontira u Generatoru i radi na projektima, priprema se da organizuje radionice za zaljubljenike u fotografiju. Ona je i njegov hobi, a planira izložbu fotografija nastalih u Vranju i okolini. Možda će se na njima naći psi lutalice čija ga je brojnost na ulicama iznenadila, ili će to biti velike bare i ulične reke kada je jača kiša, a možda i kadrovi iz sela Ljiljance, gde se sa Vranjancima fenomenalno proveo za vreme prvomajskih praznika.

– Kako vi ovde jedete mnogo mesa? Mislim, volim i ja, ali ne toliko. I bez obzira na takvu hranu, devojke ovde izgledaju kao top-modeli, visoke su, u Holandiji su uglavnom niske.

I devojke, i Vranjanci uopšte lepo su ga prihvatili:

– Zaista su stranci ovde izgleda atrakcija, a ljudi odmah primete da nisam odavde. Bio sam skeptičan kada je u pitanju predstavljanje, što zbog NATO bombardovanja, što zbog propagande i cele političke situacije, ali kada nekome kažem da sam iz Holandije, uglavnom svi odmah pokrenu priču o Amsterdamu i njegovim čarima.

Žermen kaže, međutim, da su Vranjanci puni predrasuda o EU, a jednom se umalo nije sukobio sa grupom mladića:

– Galamili su protiv EU zbog, kako su rekli, pedera. Bio sam iznenađen kada su pokrenuli takav razgovor, ali sam im na kraju rekao: Čoveče, moći ćeš i dalje da jedeš pljeskavice i piješ rakiju kada budeš u Evropskoj uniji. Ljudi ovde i nemaju neki svoj stav i nisu informisani o celom procesu, verujem da su mediji u najvećoj meri stvorili takvu sliku. Dešava mi se da mi neko dobaci, ali je paradoksalno to što nakon tih dobacivanja oni nastavljaju da budu ljubazni sa mnom, nude mi cigarete, piće.

SMEŠAN TURBO FOLK

Dopadaju mu se kafane i pab, u koji najčešće ide, jer mu ovde veoma nedostaju alternativna mesta i muzika.

– Vodili su me u neku diskoteku gde se pušta turbo-folk, bilo je veoma smešno, ali sam se izigrao samo tako.

Iz zemlje filozofije, u grad nelogičnosti i samse. Dvadesetogodišnja Eleni iz Grčke je upisala dva fakulteta: jedan u Grčkoj, drugi u Vranju. Nije retkost da se generacijama unazad na Učiteljskom fakultetu u Vranju među studentima nađu i Grci, ali šta je to navelo Eleni da, pored studija antropologije, dođe baš ovde?  Iako joj je majka poreklom iz Srbije, dolazila je retko, i nije se zadržavala duže od dva dana. Prelomila je zbog pozitivnih iskustva koje je njen brat imao studirajući ovde godinu dana ranije.

– Iako sam primljena na fakultet u svojoj zemlji, želela sam da odem van Grčke. Razmišljala sam o Francuskoj ili Engleskoj, ali, verovatno iz straha da se neću uklopiti, odabrala sam Srbiju, zemlju koja je po mnogo čemu slična Grčkoj.

Kada je stigla u Vranje leta 2011. godine, jedva da je znala jezik, i nije se na početku trudila da komunicira iz straha da ne pogreši i ispadne smešna. Shvativši da su ovde prema strancima prijateljski nastrojeni, počela je da stiče nova prijateljstva za koja sada kaže da su joj za ceo život. Na fakultetu nema poteškoća s obzirom na to  da daje sve od sebe ne želeći da neko od kolega gleda na nju kao na nekog ko ima popust kod profesora.

– Nekad mi se čini da ovde vreme veoma sporo teče, jer stignem da prevedem lekcije, da učim, da izlazim stalno i da provodim vreme sa prijateljima, i opet mi ostane dosta slobodnog vremena. Verovatno jer je sve nekako blizu i ne treba mi prevoz.

Izlasci i provod u Vranju joj veoma prijaju, zbog atmosfere, ljudi i, naravno, cena. Njen utisak je da su ovde ljudi srećniji, da znaju da uživaju po ceo dan i da nema razlike među onima koji imaju ili nemaju para.

– Ovde sa 10 evra dnevno možeš da živiš kao Bog. Imaš za kafu, cigare, sva tri obroka i piće. U Grčkoj za toliko mogu da dobijem giros, kafu i cigare, a ne mogu da izađem bez 30 evra u džepu najmanje. Ako me uopšte puste u klub, jer izgledam dosta mlađe – smeje se.

Ali, upravo dostupnost nekih poroka mladima ovde je ono što joj bode oči. Primetila je da maloletnici u velikoj meri posećuju mesta koja ne bi trebalo, da se ne kontroliše služenje alkohola, kao i da mladi previše lako nabavljaju narkotike.

– To uopšte ne valja, kod nas je jako rigoroznije. Ovde se  mladima sve te stvari nude „na izvolte“. Kod nas nije uopšte onako kao što Srbi preko leta na moru mogu da vide. Bez lične karte vas niko neće pustiti u lokal, a o točenju alkohola da i ne govorimo.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)