Šta čita Aleksandar Vučić

,

U ruke Prvog  Potpredsednika dospeo je obiman materijal, neka vrsta romansirane biografije Dragomira Tomića, čini se, delo grupe autora,  sa ozbiljnim ambicijama da kandiduju prvog čoveka HK Simpo za prvenac Vučićeve brorbe protiv korupcije na jugu Srbije

VEBER I HEGEL: Aleksandar Vučić i Dragomir Tomić su stari znanci. Iako su sedeli  jedan pored drugog u vladi Mirka Marjanovića, formiranoj davne 1997. godine, koliko je poznato, nisu baš u bliskim odnosima. Razlaz radikala i socijalista, a potom i 5. oktobar, učinili su da im se putevi  ponovo ukrste tek 2005. godine. Tada je poletni generalni sekretar SRS optužio demokrate i  Ljubišu Buhu Čumeta da su reketirali Dragomira ucenjujući ga nepodopštinama njegovog mlađeg sina Aleksandra. Navodno, stariji Tomić je morao da kešira dva miliona evra za slobodu svog naslednika. Dragomir  je pred okružnim tužiocem Božidarom Grbovićem porekao celu stvar a Vučić je, komentarišući  takav njegov stav, izgovorio jednu rečenicu koja i danas verovatno ođekuje u Tomićevim ušima:

– A šta bi drugo mogao da kaže? Da prizna, pa da ga pitaju odakle mu tolike pare?

Ovih dana, po svemu sudeći, Vučić i večiti predsednik HK Simpo mogli bi da imaju ponovo bliski susret. U ruke Prvog Potpredsednika, naime, dospeo je obiman materijal, neka vrsta romansirane biografije Dragomira Tomića, čini se, delo grupe autora,  sa ozbiljnim ambicijama da kandiduju prvog čoveka HK Simpo za prvenac Vučićeve brorbe protiv korupcije na jugu Srbije.

Poslovično dobro obavešten, Dragomir je munjevito reagovao. Najpre je instalirao svog dugogodišnjeg saradnika i kuma Ljubomira Ilkića u SNS, a potom  saopštio da mu ne pada na pamet da ide u penziju, između ostalog i zato što je usred izrade novog projekta. Desetogodišnjeg! Ni manje ni više!?

U situaciji kada je Simpo na samom rubu provalije, srpska privreda pred bankrotom, državna kasa prazna, MMF traži da se prestane sa finansiranjem gubitaša poput Simpa, mesija iz Žbevca pravi desetogodišnji plan proboja Simpa na svetsko tržište!

Ej, bre!?

To, međutim, retko koga da je iznenadilo. Dragomir Tomić se već poodavno služi hegelijanskom filozofijom kombinovanom sa žbevačkom domišljatošću. Kada su uglednog filozofa, svojevremeno, nepristojni student upozorili da njegova teorija nije u skladu sa činjenicama, on im je, navodno, odgovorio: “Tim gore po činjenice”.

Poput Georga Fridriha Vilhelma Hegela, i Tomić je potpuno zanemario činjenicu da je baš tih dana objavljen spisak najvećih poreskih dužnika po kome njegova kompanija zauzima respektabilno 11. mesto. Dug – 4.234.272.311 dinara. Ili, oko 40 miliona evra. Zapravo, kada se odbace već upokojeni giganti i propale banke, Simpo je najveći aktivni poreski dužnik u Srbiji!? Da ne govorimo o dugu prema Fondu za razvoj od oko 17 miliona evra, Ministarstvu finansija po raznim osnovama 12 miliona evra, komercijalnim bankama  oko 40 miliona evra, da gotovo nema Simpovog objekta koji nije pod hipotekom,  da ne nabrajamo više opšte poznate podatke.

Ali, Dragomira Panteliju Tomića to ne interesuje. On, poput Ota van Grunfa, legendarnog lika iz stripa Alan Ford, i dalje uporno tvrdi: ko izgubi dobitak, dobije gubitak.

Hegel ili Grunf,svejedno, prvi čovek Simpa pokazao je ovakvim autističnim ponašanjuem, uz svo dužno poštovanje, ili da je izgubio svaki kontakt  sa stvarnošću ili da ozbiljno potcenjuje zdrav razum ne samo radnika Simpa već i Aleksandra Vučića kome su svi ovi podaci, u pomenutom štivu, prezentovani. I još mnogo toga.

U  ovom obimnom materijalu, najpre se navode mnogobrojni “projekti” koji stvaraju sasvim drugačiju sliku o Simpu kao uspešnoj kompaniji i Tomiću kao sposobnom menadžeru.

Projekat malih preduzeća, odnosno porodičnih fabrika, koji  je Tomić svojevremeno lansirao kao uzdanice razvoja Simpa i juga Srbije, opisan i u njegovoj knjizi “Mala preduzeća – velika šansa”, propao je i, kako se tvrdi, uz nekoliko izuzetaka, nijedna fabrika danas ne radi. Zatvoreni su Komo, Siman, kompletna celina u Vranjskoj Banji koja je obuhvatala mini pogone za proizvodnju deterdženta, granulata, ukrasnih traka, kedera…

Dovode se u pitanje i svojevremno mnogo reklamirani projekti pomoći pogonima u Boljevcu, Petrovcu na Mlavi, Požegi, Uroševcu, Zaječaru od kojih nijedan nije uspešno okončan, a potrošene su ogromne, uglavnom državne pare.

Posebna prica su „veći i značajni projekti“ poput Majdanpeka, gde je potrošeno oko million evra za izgradnju pogona tapetarije, iako je realna vrednost bila oko 200.000 evra. Taj pogon je radio nekoliko godina, punio magacine a zatim likvidiran, otišao u stečaj, najveći deo radnika otpušten a fabrika na kraju prodata.

Zatim se navodi fabrika kožnih garnitura “Lagado”, koja je dovedena u stanje likvidacije i sa dugom od oko sedam miliona evra vraćena matici sa idejom da se za njen oporavak isposluje million evra jer je strateški važna za opstanak Srba u Bujanvcu.

Slična je sudbina i kuršumlijskog kombinata u koji je od 2010, po obranom receptu, od države umesto planiranih sedam miliona u protekle tri godine spiskano oko 25 miliona evra. Fabrika danas ne radi, bez materijala i sa ogromnim dugovima.

Tomiću na dušu se stavlja i između dva i tri miliona evra koji su, krajem 2009. godine, trebalo da budu uloženi u fabriku u Radovnici. U fingiranoj rekonstrukciju,  umesto automatskih linija za lakiranje kupljene su obične mašine za obradu drveta.

Na sličan način se postupilo i 2010. godine sa 3,2 miliona evra kredita namenjenih fabrici dušeka, uz zapošljavanje novih 70 radnika. Umesto toga, nabavljeno je tek nekoliko mašina za izradu opruga i ništa drugo.

Fabrika sunđera kupljena je 2006. za 6 milona evra i pripojena postojećim fabrikama sunđera i simflina.  Na taj način je vlasnički udeo Kompanije sveden  na 33 odsto, a većinski vlasnik je postao Goran, stariji Tomićev sin.

PLATE: Ima u ovom delu svega i svačega, ali ništa manje nije zanimljiv deo koji se odnosi na zaposlene i način raspodele ličnih dohodaka. Prema ovom izvoru, od ukupno 4.750 radnika, što je cifra sa kojom se najčešće operiše kada je u pitanju Simpo, u proizvodnji, navodno, radi samo oko 1.800 ljudi. Oni se zadovoljavaju trenutnim prosekom plata koji iznosi od 220 – 250 evra. Slede mnogobrojni šefovi, poslovođe, rukovodioci, kojih ima između  600 i 1.000. Oni prihoduju od 700 do 1.200 evra mesečno. Zatim sledi druga linija menadžera, stotinak direktora, komercijalnog, finansijskog i proizvodnog rukovodstva, koji primaju, u proseku, oko 2.000 evra. I na kraju, top menadžment što kroz redovne plate, razne odbore i dopunske prihode  inkasira mesečno u proseku od 5.000 do 10.000 evra!

Generalna računica pokazuje da proizvodni radnici mesečno opterećuju platni fond sa oko 400.000 evra, a režija sa skoro 1,3 miliona evra ili tri puta više.

Ono što, međutim, zaista treba da zabrine Dragana Tomića, ako su podaci koji se navode tačni, jeste poslovanje njegovog starijeg sina Gorana i odnosi sa matičnom firmom.

Tomićev prvenac ima veoma zanimljivu poslovnu biografiju.

Iako je rođen 1961. godine, već 1993, nakon što je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, otvorio je firmu „Balkan stil“, koju je registrovao u malenoj Kneževini Lihtenštajn. Ne zna se tačno čijim parama je ušao u krupne poslove, ali je činjenica da je njegov razvoj bio munjevit. Već 1997. u „Skopskoj železari“ kupio je 33,5 odsto „Hladne valjaonice“ za 35,5 miliona maraka, a potom iznajmio i valjaonicu traka „Polukonti“. Kako je u to vreme govorio jedan od direktora „Balkan stila“, osnivački kapital tog preduzeća potiče iz jedne švajcarske banke, mada ima kapitala i iz SRJ i Francuske. Ko su zapravo vlasnici „Balkan stila“ i koliki su pojedinačni udeli, međutim, javnost nikada nije saznala. Goran je nekoliko godina kasnije prodao „Hladnu valjaonicu“, a makedonsku javnosti nakon toga potresla je afera vezana za 200 miliona dolara dugova, koje je, kako se spekulisalo, imala u to vreme „Skopska železara“.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)