Zabranjeno semke grickanje i za dupe štipkanje

,

Vranjanci još pamte duhovit grafit koji je pre dvanaest godina neko ispisao na zidu zgrade Zanatskog doma u centru grada: na putokazu okrenutom ka autoputu pisalo je: bioskop – 30 km, kojim je autor aludirao na nama najbliži bioskop u Vladičinom Hanu. Nažalost kako je bilo tada, tako je i danas.

Jedinu, ispostaviće se, konkretnu akciju, pod sloganom “Da ponovo radi bioskop”, a inspirisanu legendarnim Djenkom iz filma „Maratonci trče počasni krug”, sprovele su “Vranjske” 2001. godine kada su, zajedno sa građanima, peticijom prikupili blizu četiri hiljade potpisa i predali ih tadašnjem gradonačelniku Miroljubu Stojčiću. Od te akcije nije bilo nikakvre vajde, Vranje i dalje nema bisokop, iako su pokušali 2011. da ga smeste u salu Doma Vojske. Ali, to nije to! Trenutno se ni tamo ne prikazuju filmovi jer je sala ustupljena pozorištu koje je izgorelo.

FILM UZ ĆEVAPE I VINO

Dakle,  Vranje nema bioskop od 1989. godine, pune 24.

Vranje je dobilo je prvi bioskop 1913. godine neposredno po završetku Drugog balkanskog rata. Te godine prvu kino-aparaturu kupio je kafedžija Dimitrije Jovanović Tabače, tadašnji vlasnik hotela „Evropa“. Projektor je kupio u Beogradu od inžinjera Pavla Tice, i platio ga 6.000 srpskih dinara u zlatu. Vranje tada nije imalo struju, pa je hotelijer Jovanović kupio i dizel mašinu, motor naftaš sa dinamom koji je proizvodio električnu energiju snage 65 volti, što je bilo dovoljno za rad kino-aparature.

U kabini, koja je bila postavljena desno od ulaznih vrata, aparaturu je montirao inžinjer Pavle Tica. Filmsko platno je bilo na suprotnom zidu, a kraj njega podijum za orkestar. Tako su hotel „Evropa“ i bioskop radili u istoj sali. Sedelo se za kafanskim stolovima dok se gledao film. Za vreme projekcije mezili su se ćevapi, uz turšiju i kupus salatu, vino i rakiju. Da bi gosti bili posluženi, prikazivanje filmova prekidano je dva, tri puta, na po dvadesetak minuta, pa su projekcije trajale od 20 do 23 časa naveče. Osim na tome, kafedžija je zarađivao i na bioskopskim ulaznicama koje su se prodavale po ceni od dva, tri i četiri dinara, u zavisnosti od toga gde je ko želeo da sedi. Bioskop u hotelu „Evropa“ je radio do 1. januara 1923. godine, kada je aparatura prodata Kumanovčanima, a dizel motor nekome u Velikoj Plani.

Bioskop će ponovo početi da radi tek 1932. godine, ponovo u kafani “Evropa”. Otvoriće ga Sreten Vasiljević Djerko, stolar, koji je imao nezgodu na poslu, posekao prste, pa je bogata porodica odlučila da kupi kino aparaturu i omogući mu posao za egsistenciju.

U gradu je postojao još jedan privatni bioskop do Drugog rata u “Sidorenkovoj” kafani u blizini zgrade Načelstva, koji sa početkom rata prestaje sa radom.

Bilo je i putujućih bioskopa, pod šatorom, na lokaciji bivše pijace, kod “turskog groblja”. Sedelo se na klupama, a služila se kabeza. Bili su to nemi filmovi, a muzika se puštala sa gramofona.

Bioskop će, iz kafane “Evropa”, preći u novu salu u sklopu zgrade Zantaskog doma koju su izgradile privatne zanatlije i njihovo udruženje. Zgrada se gradila od 1932. godine do 1938. Sreten je nastavio da pušta filmove, a bioskop je dobio naziv “Sloboda”, koji će nositi sve do gašenja 1989. godine. Sala je imala 444 mesta, od toga 390 u parteru, a ostalo na balkonu.

– Sala bioskopa, parter, balkon i kino kabina su isti i danas, samo što se sve raspada, plafon pada, zidovi se ljuskaju, stolice trule, vlaga sve razjeda. Zgrada je zbog nemara gradskih vlasti, ali i zbog tužbe Udruženja lokalnih prtivatnih zanatlija kojima su hteli da otmu Zanatski dom predstavnici vlasti, sve do 2006. godine kada je sud presudio u korist zanatlija. Ali, tada je bilo kasno za bioskop. Deo zgrade i sala  u kojoj je bio bioskop se polako urušvaju – kaže Miodrag Miša Antić, presednik Udruženja zanatlija u Vranju.

Za vreme okupacije Vranja od bugarskog okupatora, bioskop nije radio, a kino aparatura je odneta u neki bugarski grad. Vlasnik Sreten Vasiljević je bio uporan i posle kapitulacije Bugarske otišao i našao je u nekom.

Po oslobođenju Vranja, septembra 1944. Godine, bioskop će ponovo početi da radi. Sreten sa famillijom puštao je filmove koje je već imao, ali i dokumentarne koje bi mu nova vlast dala, posebno ruske, sve do nacionalizacije i oduzimanja kino aparature, 1948. godine. Njegovi potomci ubeđeni su da je salu uz bioskop sagradio njihov otac Sreten sa familijom, i da je ona bila u njihovom vlasništvu sve dok nije nacionalizovana.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)