-Ima u susednu nam i prijateljsku Italiju, kod oni žabari, jedan grad, Vićenca; e, kao što kažu za Čikago u mrsku nam Ameriku da je drugi po veličinu srpski grad, posle Beograd, tako i mi za Vićencu kažemo da je drugo po veličinu Vranje, posle Vranje. Mada, sve mi se čini da u tu Vićencu ima poviše Vranjanci nego u Vranje, i da su po navike što su tamo poneli odovde, i povranjanci, nego li izvorni Vranjanci. Oni Vićenčani, kad pomeneš Vranje, obasja ih sunce jarko – „Vranje, Vranje? Ooo, mamma mia! Io sono Vranjano, grande Vranjano, Shaprancino, Panadjurishto, Tulbare! Sinistra ruka, destra dzepo“!
-Tiki, u Vićencu mož’ da nađeš sve što su vranjski propali privredni giganti razvejali – oćeš modnu konfekciju, ma kakav „Jumko“, odma ti nađemo ne konfekcijsko, nego šijeno odelo, firmirano, „Pjer Kraden“! Oćeš cipele za ženu? Koji broj štiklu nosi? Deset, dvaes santina, pola metar? I ti će mi pričaš za „Koštanu“! Oćeš nameštaj, kuća stil? Odma, fratelo, republičkosrpski bosanski bizgov izvozi svoji rođaci, bukve, u Italiju, a drug Žbevc uvozi stilski nameštaj, evo, imamo na lager ugaonu garnituru „Edit“. Cijena, prava sitnica. E sad, oko grejanje, tu pokušavamo sa „Alfu“ da uspostavimo međunarodnu saradnju Vićenca – Vranje. Žabari se napalili na vranjski program – „zapali kola, kuću, lokal, pozorište, i grej se štomogajeći“! Sećam se, svojevremeno kad je bila ideja da se spoje tri metalske firme u Vranje, „Alfa“, „Metalac“ i „Zavarivač“, pa je predsednik komiteta predlagao skraćenicu – AMZA; ali, ta genijalna ideja propade posle osmu sednicu, pa sad koalicija na vlasti gura novu poslovnu konstrukciju u Bunuševac – „Piroman“. Ovamo groblje, prekoputa industrijska zona „Piroman“, fale još samo Topalovići. Ukusan Pantelija.
-Nego, za Vićencu; još pre deset godine, drugar mi i ja pođemo za Italiju, s kola. Pa onaj što vozi ne pije, a onaj što ne vozi, drvi kao pred streljanje. Pa otoprv, dok ne zaboravismo koj vozi, a koj se vozi. Ja mu kažem – smanji be brzinu, će izginemo negde kao poganci, a on na mene – kako ja da smanjim brzinu, kad ti voziš? I nikako da se pogodimo, ali pomože gospod slatak, stignasmo nekako do italijansku granicu. A tamo gužva, kao da se nešto deli, bega Srbadija iz stradiju, tolko nam je dobro da smo i sve mačke izeli, pa sad idemo u Italiju na žablji bataci i mačeći repovi.
-Ali, mi pijani, drva javorovi, ko će čeka onu kolonu, pola Srbiju, a sve mladi ljudi; idem da se izmočam na livadu, pa niz onu kolonu, pitam ovoga i onoga – a be, sinko, što tražiš kod ovi žabari, Srbija li ti je nešto nevaljašna? Pa, kaže, ja sam doktor atomske fizike, ali svi instituti u Srbiju čiste nekakvu Pljačkovicu, Reljan i Svinjište, kažu, sad nemamo preču rabotu, mora da čekaš na pos’o jedno tries godine, dok se ne zatre taj narod tamo. A ti be, kude pođe? Pa ja sam, kaže, kapetan duge plovidbe, i mislio sam da se zaposlim u luku Vranje, ali oni kažu – čekamo da se ostvari projekat Tome Vlajinca, ono kad beše onaj stravobilan zemljotres u Rumuniju, on gleda od Pržar i kaže – ljudi, još jedan ovakav zemljotres, ete ti ga more do Vranje. I oni sad to čekaju, da budu barbe, da izbace ono sadašnje „a“, između „r“ i „b“. Pa dobro, vi ste mlad, školovan svet, što će radite u Italiju? Pa, kažu, će peremo sudovi, će šetamo kučiki, će budemo fatalisti, mislim, će faćamo lisja po parkovi na oni stapovi, i sve tako nekakve kreativne rabote, za koje smo se školovali, a ne kao u Srbiju.
-Vratim se ja u auto, kažem na drugara mi – slušaj, pretekni ti ovu kolonu, dok čekamo pola Srbija da pređe granicu, ima da lipčemo ovde na ničiju zemlju, neće znamo ni de smo saranjeni, neću neki katolički pop da me opoje, imamo si mi ovi naši pravoslavni, samo što smo za nji malo prestareli. I on kad ga nagari, pravo pred onu rampu. Škriiip! Istrpesmo što nam se iz kolonu natresoše i majke i sestre, do poganca pod prag, kad, onaj žabarski carinik ovako s ruku i vika – signore, piano, piano! A ja kad mu izripim – ko je bre pijan, porka madona, kurva prasica, nego dizaj tu rampu, da te ja tebe ne dizam s merak! On izbulji ovoliki belci, počna da se krsti, a čudno se nekako krstiv, ne kao mi, nego nekako naopačke, pa još s prs’ više, s četri, ne kao mi s tri, jebi ga, EU, imaju i višak; i sve vika – mamma mia, ke stupido barbare! Će ih barabarimo, reko, no problemo, će ih merimo, nego dizaj bre rampu! I da vidiš kako je digna, kao bela lala! Ma ni pasoši, ni ništa, samo čini ovako sa šaku, po naški, kako bi ja preveo – daleko vi lepa kuća. I tako stignemo u Vićencu.
-Popijemo u neku birtiju po dve žabarske rakije, zovu je „grapa“. Oo, jebala ve grapa, ovakav otrov ni Zoza nije pravio, mi ionako pijani, vidimo vrte se neki piliki tamo. I pokazujemo na onoga konobara – daj ni kokošku, al nemoj da je mačka, pronto! A, on se ozari – pollo? Ne be pola, celo, mi pola li smo ljudi, pa pola pile da jedemo? Dok se nekako razbaravismo, da pollo na žabarski znači pile. Četri smo pola izeli, i popili nekakav njin „kjanti“, pet kila vino od sedam deci.
-I, kako si je red, natepasmo se kao goveda, a zna se što se u Srbiju radi posle jedenje i pijenje – jaribaš. Pa, Konstantin de je rođen? Nišlija be! I pođemo tako da nađemo nešto za roke-koke. Vrije od Italijanke, po oni sokaci! Oćeš crnkinju, oćeš žutku, belku, od sve fele. Poštenski, samo Srpkinje nismo gledali, to si i doma imamo, pa ako me Srpkinja pojebuje za pare u Srbiju, ne mora i u Italiju.
-Odvojismo dve, ja Tajlanđanku, drugar mi Burmanku. Tražiše po dvaes evra, pogodismo se po deset. Pravac u park, pa u šušmuljak, zbivaj! Kad, odje’mput, Tajlanđanka i Burmanka, ripnaše kao poparene, i beganje! Čekaj be, a mi što ostanasmo nedokarani? One begav, samo čuješ – carabinieri, carabinieri! Mi dok navukosmo gaće, eto ti ih dva bandzova, uniformisana lica, narodna vlast. Nešto pitaju na žabarski, mi ništo ne razbiramo. I jedan pita – turiste, turiste? Pa, reko, mi turismo, ali vi naiđoste, pa ih izvadismo!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.