-Ne znam što mi tekna, valjda Borin „žal za mlados’“, a i ja sam ga domladeo, komaj šes banke, pa se nešto raspilavi, seti se znamenitih Vranjanaca iz moju mlados’. Evo, recimo, ko se još seća Vanka Pivce? A onakav velikan, niko da ga spomene, flašu pivo da popije za njegovu mučenu dušu. I od njega sam naučio mnogo o životnoj filozofiji, recimo, kad ga pitaju – a be, Vanko, pa kako mož’ tako da živiš, a on odgovori – „što ćeš, svi smo ti mi mrtvaci na odsustvo“.
-A moglo je od njega i dosta praktične stvari da se nauči. Vranjanci još ne znaju, ili neće da priznaju, da je u stvari njihova sudbina da su „božji ljudi“, još Bora je to shvatio, ali mi danas nikako to da ukapiramo. Pođi po sokaci, dobro otvori oči, pa gledaj kakvi idu oko tebe, nekakvi jurodivi, sumasišavši i nedodrgavi. Pa gledaj vranjske vesti, ko vodi takav narod; a svaki si narod ima vladu kakvu zaslužuje. Tiki, onaj maznao flašu konjak, pa ajde što je to uradio, poštenski, svaka mu čast, ko ne bi uzeo, što je džabe i bogu je drago. Ali, kako da mu ispadne?! Znaš li na mene kad bi mi ispala – kad mrtav prdne! Ama, uštopovao bi je s nogu, kao Ronaldo, to ne bi otišlo u troviju. I to ne bi uzeo samo jednu, nego tri-četiri, sve što je ostalo na sofru. Tako se to radi.
-I sad, čujem, šnajder kriv – nije, kažu, dobro zašio postavu od sako, s onaj duvanski konac je trebao, i nije napravio dovoljno dlibok unutrašnji džep. Taj terzija, kolko čujem iz krugova bliskih kabinetu, iglu više neće vidi. U Pljačkovicu, bre, da čistiš osiromašeni uranijum pa da se obogatiš s nekoga čika-raku, a ne da šiješ odela na funkcioneri, neadekvatni za njine potrebe i navike. Sad su, kažu, angažovali nekoga šnajdera sa firmu „Pjer Kraden“, u njegovi modeli, priča onaj na reklamu na javni servis, i bure može da stane, plus koske za kuče.
-I tu oću da ti se nadovežem na Vanka Pivce. Nikako mi nije jasno kako on nije postao neki visoki gradski funkcioner, pri ovakav narod, on bi bio idealna vlada. Evo ti, recimo, primer: dolazi jedno veče Vanko na korzo, obučen po najnovijoj modi – ona njegova čuvena beretka, cipele dve leve, različita boja, različiti modeli; i jedan grombi-kaput, ali sve u froncle; rukavi u froncle, peševi u froncle, kragna u froncle. Šta je be, Vanko, kako si se to obuko, koji ti to stilista nabaci taj imidž? Celo korzo gleda u njega, da skine model. Pa, kaže Vanko, sve ti je to iz naši, vranjski, privredni giganti – cipele sam našo u kontejner pored „Koštanu“, a kaput u jendek pored „Jumko“. Samo, malko mi beše pogolem, pa ja testeru – frrpp frrpp frrpp, otrupim rukavi, peševi i kragnu, i sad – pasent. Kao za mene da je šijen!
-A i što će mi onolika kaputina, će kradem li pivo, pa da ga butam pod pazuke, još pa da se iskrši? Ne be, ti lepo će si mi daš pet banke, onaj pet, onaj deset, koj kolko dade, pa će si kupim pivo ko gospodin čovek, i s lezet će ga popijem. A sutra će se prošetam do „Simpo“, ukoči se od ovo spavanje na klupu u park, na Boru mu je l’ko, on je bronzan, a moja je mrša od krv i meso; pa sigurno pored takav privredni gigant će nađem neki cepen puhin, valjda ih nisu sve zapalili, da naplate osiguranje i da dobiju pomoć od državu, te i na mene da mi je mekačko – znaš, Simpo san! Ja sam ti, bre, jedan lokal-patriota, nosim isključivo proizvodi od „južno privredno čudo“!
-Eto vidiš, kako je Vanko Pivce nabavljao investicije, i to na javni tender, a ne kao ovi naši sad. A bio je i jedan domaćin čovek, a ne neka razvejguzica; to su trebali ovi mladi vlastodršci od njega da nauče. Elem, kad sabere na javni tender pedeset banke, tolko je tad koštalo pivo, a on pravo u radnju „pepero“ sproću korzo. Mi po njega, da vidimo što će radi. Ono, pivo u raf, flaše naređane kao vojnici u JNA, petu svetsku vojnu silu, što je vatrogasci i šumari na Janezi s vazdušne puške i prangije namavaše iz deželu. Ali, Vanko vrši smotru – svakoga „zaječarca“ iz raf uzme, pogleda, pa vrati; uzme, pogleda, pa vrati. Dok ne naiđe na pravoga – e, ti si taj. Lepo si dođe na kasu, plati, nemam flašu, kaže, ma nema problema, mušterijo, nismo od juče, opravlja ga kasirka, i otvara mu flašu. Znači, bilo je poštovanje prema velikanima, a ne kao sad. Mi ga pitamo – dobro, Vanko, zašto ne uzede prvu flašu, pivo – pivo, kakve veze ima? Aaa, ne, kaže Vanko, vi’š kako vi mladi ni vola u guzicu ne znate da ubodete. Od čitavu onu diviziju flaše, ja biram, biram, pa proberem najpunu. Cel glit, ej! I Vanko ispred „pepero“ prvo pogali ono pivo, zagleda ga, ma kao jedan erotski odnos, pa kad ga nategne – gll gll gll, ama, ni grcman ne mu se pomera gore-dole, samo teči niz gušu, kao Kazanđol. Uredno vrati flašu u radnju, pa na korzo, sve istoprv.
-I zašto Vanko, opravi me, molim te, nije postao visoki vranjski funkcioner? Pa, zbog borbu protiv mito i korupciju. Jedan dan, prolazim ja pored bivšu robnu kuću „Beograd“, otvaraju se vrata, poslovođa fatio Vanka za paškulji, vuče ga do izlaz, pa kad mu nabi špicaru u guzicu, Vanko odlete do staru poštu. Pritrčim ja, Vanko ooff ooff, diza se, a modar kao čivit. Što napravi crni Vanko, a taman da te biramo na izbori?! Eh, što – fuca Vanko – satanailo me dovede vo iskušenije – danas na sina mi peti rođendan, a ja nemašem pare nešto da mu kupim, nego si kupi pivo za mene. Ali, proodim pored tezgu s igračke, i đavol me nadari, te ukradna jedno automobilče, ama ovoličko, kako šibica, da obradujem dete. I kako sam trupio onaj kaput s testeru, na kasu mi ono automobilče ispadna iz froncle, svi vidoše. Poslovođa me oljupi od ćutek. A da je bilo obrnuto, da sam ukrao flašu, a prijavio automobilče, ne bi mi ga ni naplatili. Još bi mi dali i šibicu pride.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.