Prođoše i blagdani! Uskršnji i prvomajski, sve džumle i sve spojeno. Uz SMS čestitke u slavu vaskrsnuća sina gospodnjeg. Volove na ražnju, cisterne piva, roštiljanje, jagnjetinu, vino i rakiju. U nedostatku pravih vesti, prigodan informativni program. Prilozi sa izletišta, kraj jezera i reka, iz kojih se može videti da je ljudima sve potaman. Leže onako presalmuđeni preko gajbi piva, izvalili se na ćebad, neki kao pikaju fudbal, tamo ražanj, vamo skarica. Iza njih su, naravno, sutradan ostale tone smeća. Kako lepo primetiše visprenije kolege, lepo vreme poslužilo je izletnike da praznike provedu u prirodi. Divota jedna. Za to vreme, a govorimo o Prvom maju, prazniku radnika (seljaka i poštene inteligencije, da dodamo), nekoliko desetina sindikalaca je, kao, protestovalo pred beogradskom Nemanjinom 11. Delovali su otužno. Ne zato što sumnjamo u njihovu muku, već zbog utiska da je sve to delovalo nekako usiljeno i izrežirano. Posle su i oni, da se opkladimo, spas od vrelog asfalta potražili u nekoj ladovini. Istovremeno, u okruženju prave demonstracije sa elemntima uličnih nemira. U Zagrebu, na primer, nekoliko desetina tisuća ljudi tražilo je bolje uslove rada i veće plate. U Sloveniji slična slika, da ne spominjemo Grčku koja je oko prvomajskih praznika bila gotovo paralisana. A u Hrvatskoj je prosečna plata skoro dva i po puta veća nego u Srbiji gde iznosi nešto preko 300 evra. Koje smo spičili na piknik! O čemu se ovde radi? Da li su to naši ljudi zadovoljni? Da li im je bolje nego Hrvatima, Slovencima, Grcima i inima u Evropskoj uniji? Naravno da nije. Pre će biti da se radi o nedostatku hrabrosti, malodušnosti i letargiji. Ranije se to nazivalo nedostatak klasne svesti. Ili, možda, to u Srbiji i dalje živi doktrina samoupravljanja, fabrike i sredstva za proizvodnju su u rukama radnika, sve je to naše, narodno, pa onda bi ispalo šizofreno da štrajkujemo protiv sebe samih. Koliko ste puta samo čuli radnika neke privatizovane firme kako ubeđeno kaže „to je moja fabrika, ja sam je stvorio“!? Zabole jedna stvar tamo nekog „simpovca“ što je fabrika dužna milijarde poreza, što mu se neredovno uplaćuju zdravstveno i socijalno, što ga šefovi tretiraju kao prezervativ, što su mu deca bez posla a on jedva krpi kraj sa krajem. Možda grešimo dušu, možda ga boli ali ne sme da digne glas jer zna šta bi mu se inače desilo. Bolje je ovako, savi šiju i ćuti, uvek može gore. Konačno, radi se i o mentalitetu. Pa, ko ti daje neradnu nedelju? Lepo provučeš karticu ili pustiš čekove na 200 dana, pazariš po neku kobaju, but ili krmenadlu, mladi lukac i gajbu piva, pa trk u prirodu. Mnogo je lepše tako provesti praznike nego na asfaltu tražeći pravdu za koju znaš da je nedostižna.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.