Let, let, bubamaro, oteraj nam goste

Eko Taxi Vranje

Čudan neki pravilnik, Dobro je, seljaci će biti zaštićeni jer oni žive gore od životinja, Biće kako prase kaže

Marš, od mene, ne trebaju nam gosti, dođu sa 100 grama kafe i  kutijom ratluka, a sede po nedelju dana i pojedu jagnje ili prase. Pa, kad pođu ne možemo torbe da im napunimo, te ovo nema u Beogradu, te ono. Pa šta ima ako su otišli da tamo lepo žive



 

Dobrivoje Manić ima 49 godina, živi u Golemom Selu kod Vranja i isključivo se bavi poljorivredom, kao i svi njegovi preci. Živi sa majkom Radojkom, sinom Bojanom i ćerkom Jelenom. Bojan je krenuo njegovim putem, poljoprivreda i stočarstvo biće mu budućnost u pitomom planinskom selu koje polako odumire. Jelena je u Vranju, gde stanuje i pohađa srednju školu.

Čudan neki pravilnikVredan i zadržan, Dobrivoje je obavešten o svemu, prati sve novine vezane za posao kojim se bavi, a nađe vremena i da pročita nove zakone, pa i srpski Pravilnik o zaštćenim vrstama životinja koji je skoro donet.

Oštrouman i pronicljiv, Dobrivoje na pomalo ironičan način, ima odgovore na sve što piše u Pravilniku, pa i na dodatne nedoumice u vezi prasadi, teladi i druge stoke koju čuva.

– Dobro je, seljaci će biti zaštićeni jer oni žive gore od životinja – s osmehom nas dočekuje.

TEČNO AGREGATNO STANjE

Prvo što mu pada u oči u vezi s novim Pravilnikom je zaštita bubamare, za čije ubijanje je predviđerna kazna od 15.000 dinara. S tim se u potpunosti slaže, mada. kada bi se on pitao kaznu bi udvostručio.

– Kod nas je grehota ubiti bubamaru, to zna i malo dete. Rašireno je verovanje da ako se bubamara ubije donosi nešto loše. A, to je da nam u kuću neće ući gosti i na najveći praznik, recimo, Vaskrs. Svaki čovek, pa i dete, kad mu sleti bubamara na ruku on je ne tera već joj peva. “Let, let, bubamaro, donesi nam goste”… I ona, za divno čudo, odleti, onako malena i šarena i donese goste, prvom prilikom – počinje priču Dobrivoje. 

U selu gostuje orkestar “Bubamara bend” iz vranja, sastavljen od muzičara rodom iz Poljanice, opet sa ciljem da dovede ljude na igranke i da obavezno  plate kartu.

Ipak, ima i izuzetaka među ljudima po pitanju bubamara.

– Imamo ljude skolne alkoholu i kad popiju koju više, a nemaju meru i kantar, onda su spremni na sve, pa i na ubijanje bubamara. Tada se sete da u goste treba da im dođe rodbina iz Vranja, Niša, Beograda, Vojvodine, inostranstva, svi koji su pobegli iz planinskog sela da bi se spasli od siromaštva i loših uslova života.

Dobro je, seljaci će biti zaštićeni jer oni žive gore od životinjaE, tada, kome sleti bubamara na ruku on je s merakom jednim udarcem dlanom sredi po propisu, govoreći: „Marš, od mene, ne trebaju nam gosti, dođu sa 100 grama kafe i  kutijom ratluka, a sede po nedelju dana i pojedu jagnje ili prase… Pa, kad pođu ne možemo torbe da im napunimo, te ovo nema u Beogradu, te ono. Pa šta ima ako su otišli da tamo lepo žive“ – viču dok su pod uticajem tečnog agregatnog stanja, a još nije krenulo isparavanje. I, ko da ga prijavi takvog za ubistvo bubamare? Doduše, biće ih, jer ovde, kao i svuda po Srbiji, komšija voli da komšiji crkne krava, a ima i zavađenih oko međe, pa do toga ko je sa kojom ženom bio ranije ili sad. To će biti veliki problem, jer za kaznu od 15.000 dinara koja ovde vredi kao 150 hiljade mnogi su spremni da ubiju. Zamislite naslov u novinama: “Ubio komšiju zbog bubamare”.

U Golemom Selu od stoke čuvaju se krave i biikovi, koze, svinje, kokoške, ćurke… Ovce samo u pojedinim okolnim planinskim selima, poput Lalinca, Dragobužda, Sekirja…

– Seljaci koji čuvaju u planinama ovce ne znaju za Pravilnik o životinjama ni za Evropsku uniju, oni znaju za svoju svakodnevnu muku – kako da prežive?! Kad je Vaskrs, jaganjci rastu i ako tad ne uzmu “živu” paru, kad će?! Ko će njima da zabrani prodaju jaganjaca od 25 do 30 kilograma jer su ti najbolji, najsočniji i mogu da posluže za sve vrste jela, od čorbe, kapame, đuveča, pa do pečenja? Kilogram je 260 dinara ili tačno 2,35 evra, pa vidi. Imaju po 20 do 30 za prodaju. To je u proseku oko 1.500 do 2.000 evra zarade. To im omogućava da nabave hranu za ovce i porodicu, da prežive jer drugog prihoda na 1.300 i više metara visine nemaju – priča Dobrivoje.

Planinci, ali i oni u Golemom Selu su prepušteni  sami sebi, država ovde ne dolazi niti nudi bilo koju pomć da bi se stočarstvo razvijalo kako bi mladi ljudi osatli.

– Samo pričaju bajke narodu, sreća pa ovde slabo ima TV signala i narod ne zna za silna obećanja. Naučio je da se sam dovija kako zna. Krivo je ljudima, umesto da im deca ostaju i bave se stočarstvom, ona odlaze u Beograd i Vojvodinu gde rade kao građevinski radnici kod privatnika, stanuju po šupama, uništavaju zdravlje. Pravilnik neće shvatiti jer će misliti da ih zavitlavate; Ej, zar kazna za ostreljenog vuka 300.000 dinara. Normalni li su, bre, pa vuci nam ove zime poklaše i pse jer su gladni, dolaze do ulaznih vrata. Ko njih da tuži, zar pas nema prava na život? U planinskim selima, sa puškom ljudi vode decu, preko dana, u poljski VC  i neko će da štiti vukove, ma ‘ajde – kaže Dobrivoje.

Biće kako prase kažePostoje hajke na vukove, ali to se nakotilo mnogo, kao i divlje svinje, pa čine štetu po poljima i torvima.

– Neka vuk zakolje koju ovcu, pa da vidite da li će biti ubijen ili ne?! Pa, kolje, bre, ‘leb deci izima”. Kažu, ne smeš da pucaš u vučicu, pa, tugo, ako je trudna ili u divlju svinju, pa i ona, tugo, ako je trudna. Pa, ne gađaju se sa pet i deset metara udaljenosti već na čistini, na daleko, na 100 metara, pa kad opali puška da li onaj ko uništva “neprijatelja” zna da li je trudan ili ne? Koje gluposti, Bože mi oprosti! – navodi Dobrivoje.

VESELI VRPACI

Intreseantna je i kazna za planinske vrapce, za svakog odstreljenog 20.000 dinara.

– Ne znam, možda ih nestaje, ali kod nas ih ima, mada niko više ih ne ubija, retko, samo za običaj uoči Božića. Znači, ode taj običaj u legendu, jer za 20 ulovljenih vrabaca platili bismo 400.000 dinara. Ma, da se ne smejemo, luda nam država, pa takav i Pravilnik – ističe Dobrivoje.

Pita se i šta će biti ako njegova mačka ulovi vrpaca, da li  će da plati kaznu on ili ona, jer treba ista prava da imaju?!   

On čuva krave, raduje se kad dođe tele, čuva svinje krmače koje donesu na svet po 10 do 12 prasića. To se čuva, raduju se svi u početku teletu koje dobije ime, igraju se sa njim, a kad dođe vreme i dostigne težinu od 150 do 200 kilograma ide na pijacu jer se tim parama obezbeđuje školovanje dece.

– Ne koljemo male parsiće jer ih ne žele ni mušterije. U proseku idu oni od oko 30 kilograma, za pečenje. Pa, da li ste videli veselje u Srbiji bez praseta sa jabukom u ustima i crvenom osušenom paprikom iza uveta. Sutradan, kad treba da ženim sina Bojana ili udajem ćerku Jelenu, treba li da veselje prođe bez pečenja? Pa, šta mislite, šta bi rekli ljudi? Dobrivoje otišao u Evropu, a znaju da nije dalje odmakao od Vranja, evo već niz godina, otkako udari ova kriza – završava priču Dobrivoje, ali na kraju ne propušta priliku i da  prokomentariše da bi majmuni trebalo da imaju ista prava kao ljudi.

– Tu se slažem, majmune treba dodatno zaštititi jer su oni rođeni za vođe. Imaju instikt da otmu i čak preterano razvijen seksualni nagon. Ma, pravi Srbi! Po tom pitanju smo ispred Evrope, pa neka i Angela Merkel i onaj Vestervele, puknu od zavisti. Ma, uvek smo bili ispred njih, kad su oni, bre, jeli žabe i guštere mi smo tamanili prasce, jaganjce, jariće, jelene i košute… Divlje svinje smo na kučiki davali – pozdravlja se sa nama Dobrivoje..



  • Ostavi komentar