Na ženu prija i magare kad gu gleda

Eko Taxi Vranje

-Gledam po vranjski kafići, stiglo proleće, vrbopuc, izbacili bašte; što kaže stara vranjska: „prolet – do mindžu dolet, jesen – čindo obesen“. Potkusile se mlade Vranjanke, minjaci kao bikini, i to gornji deo, goli pupčiki, dupenciki kao lubenčiki, sisice (ma kakav brus), bradavičke kao detinje pače. Ma, da cuneš pa da se zaplačeš. Idu natam-navam pored one bašte od kafići, kao grand parada, a tamo se zbralo i kuso i repato, i šuto i rogato, i ćoravo i sakato, od jači pol. Dobro, na ovi mladi, momci, tamo im je i mesto; sedne i zabaci, bez mamac, pa im se nakrši. Ali, oni su u manjinu – većinu čini muška populacija u krizu srednjih godina, andropauza, srkaju nekakav makijato, to je sad u modu, ljige dovde, uzemljenje. Gledaju onu lepotu božju i žvakaju plastični kašičiki od makijato, pa od ono što prolazi, vilica počne da im radi kao magare kad rubi koru od lubenicu, od crveno kašiče, belo se napravi. A bele Vranjanke tap-tap s guzu krše izlozi, znaju da su u centru pažnje, a žensko voli i magare kad ga gleda.

-I tako onomad, ide po ulicu jedan čiča, iz omladine PUPS-a, zbrao veđe kao Ljutica Bogdane, i nešto si lomoti, sam sa sebe. Sretne ga komšija, tako mlađi čovek, vidi nešto nije kako valja, zaustavi čilagera, da vidi što je, treba li mu pomoć.



-Što je bre, čičo, što si se namrštio, pa ne li njeknja beše penzija? I pričaš sam sa sebe, a zna se u Vranje kad sam sa sebe pričaš – ili praviš kuću, ili se razvodiš, ili radiš u Simpo. A ja kolko znam, kuću si napravio još u Titino vreme, domaćica te čuva kao da ti je majka, a ne žena, dobro, radio si u Simpo, ali otkad si u penziju, uhaha! Što je muka?

-Ništa, čičin, od sve to što si nabrojao, nego je sasvim druga muka. Ne li, ja i još moji tri drugara, otkako dođe prolet, navukosmo se na baštu u jedan kafić u centar, i mi da gledamo. Znam, znam, da od gledanje fajda nema, to ti je otprilike kao onaj moj kolega penzos, što kupi četvrt ‘leba, pa stane do ćebačinicu, lizne prs’ da oceni odokle vetar duva, i de nosi onaj dim iz odžak, pa se nacrta baš tu, žvaka onaj lebac i mezeti onaj bogougodni miris od skaru, jedva se ćebapčija otkačio od bedu, kad mu je zapretio da će mu naplati i njušenje. Pa tako i mi – gledamo i ufćamo: „bože, bože, zašto mi ostavi merak, a uzede mi takat“?!

-I mi četvorica iz omladinu PUPS-a, dva puta mesečno, desetog i dvaespetog, kad legne penzija, idemo u taj kafić, da gledamo. Ali, da ne sedimo džabe, oni konobari da nas rebre, mi naručimo „komplet kafu“, pa uz nju sedimo i buljimo u istaknuti mladi ženski ekstremiteti, napredni i nazadni.

-Čekaj, čičo, što ti je to „komplet kafa“, to pa prvi put čujem?

-Dobro be čičin, ti od krušku li si pao? Zna se što je komplet kafa – fildžanče kafa, kisela voda, i ratluk na č’čkalicu. I onda, idemo po red, kako mu na koga dođe red za plaćanje. A „komplet kafu“ ovako rasporedimo: isto po red – jedan pije kafu, drugi kiselu vodu, treći jede ratluk, a četvrti žvaka č’čkalicu.

-I sad me pitaš zašto sam uilan? Pa zato, što mi se danas poklopila najgora kombinacija – em mi je red ja da platim „komplet kafu“, em mi je red ja da žvakam č’čkalicu!

***

-Zamisli, molim te šta mi se juče desilo! Jao, još sam u šok, ne znam više, ali stvarno, de ide ova zemlja? Poslednje vreme došlo! Ti znaš, ja sam ugledni profesor, em što pišem knjige, em što ih prodajem studentima, taj mladi akademski građanin što nije kupio moju knjigu, znaš li kad će položi ispit? Kad se mrtvi onodiv!

-A kad smo već kod onodenje, znaš da imam ubavu ženu, dosta mlađu od mene, kad sam je zbario, primila se odma’ na moj intelekt i obrazovanje. Ali, žensko si je žensko, to je arhetipski, bog savaot tako odredio, samo častio njegove najvernije službenike i s mlađi maloletnici. Džabe ti moje obrazovanje i pisanje knjige, i fajda od prodaju na studenti, moj superiorni intelekt i ono što cela čaršija seiri, nateraju me da se zamislim a propo seksualnog života moje zakonite. Ona misli – aj be, muž mi profesor, zamlatotina, piše neke knjige, a neće da umoči pero u mastilo, pa daj ja će si nađem čare. I čujem ti ja da se ona spanđala s nekoga policajca, u prvi ma’ nisam mogo da verujem. Kad posle primenim deduktivnu metodu, postavim hipotezu da je to i te kako moguće – to ti se u filosofiju zove silogizam, specijalna forma posrednog zaključivanja, uglavnom dedukcije; ponekad saopštava poznate činjenice. Dakle, aksiom je da me žena vara s pandura.

-Prs’ na čelo, razmislim. Dobro, žena te vara s policajca; s druge naučne strane, to je opravdano – pendrek si je ipak pendek, a ne profesorsko olovče; s treće, pak, strane, antropološke, žena te vara, eej bre, a ti si mužjak, prirodno zadužen da se boriš s usilnoga mužjaka-uljeza, koji je nasetio prčevinu. Četvrto, opet mi nije za verovanje, znaš, filosofija palanke, pa zavidni malograđani, čija deca su morala da kupuju moje knjige, izmislili nešto svašta.

-I što ću? U nauku, dokaz je neporeciv, pa ti ja počnem da pratim ženu, da joj čitam poruke od mobilni, da prisluškujem razgovori, da je njušim, oseća li se na maricu, da joj zagledujem zglobovi, možda je onaj, budući da je policajac, vrzuje za krevet dok prave sogrešenije, i tako to. Ništa, čovek u struku, umejatan da sakrije tragovi. I pribegnem klasičnim metodama: zalepim lažnu bradu, pa po ženu od drvo do drvo, natam-navam, uleže ona u onu policijsku zgradu, aha, tu smo.

-Sačekam da uđe u lift, kad pođe, ja brojim sekunde, dok se zaustavi. Pozovem ga dole, pa ja uđem, zzz nagore, a gledam u sekundaru, aha, evo ga treći sprat. E sad, koji je stan? Pa od vrata do vrata, uvo na futer, dok iz jedan ne čujem – to, to, veži me, too, udri s pendrek! Tu smo!

-Proverim bravu, oni onako napaleni zaboravili i da zaključaju. Pođem po trag – u hodnik šapka i njena ‘aljina, u dnevni boravak motorola i njen brushalter, pa sve tako do spavaću sobu, dzivrnem, i ima što da vidim – na ženu mi noge uvis k’o na zajca uši, a među nji’ jedne ovolke bele sjedinjene države čine gore-dole, gore-dole. Tad mi je bilo jasno zašto mu po put nisam našo pištolj – on si ga poneo u krevet, žena mi da ga očisti.

-Ništa, povrtim se malo po stan, pa si odem kući, da pišem novu knjigu. Eto ti je ona posle neko vreme, obasjalo je sunce jarko. De si mužiću, cmok cmok. Pa kad joj se izbečim: nemoj ti na mene mužiću, ovo-ono! Sve sam video! I mogu da ti kažem – sram da te je! Da tvoj policajac u stan nema ni jednu jedinu moju knjigu!!!



  • Ostavi komentar