Sadašnjost i budućnost ideje univerziteta

Eko Taxi Vranje

Ne postoji saglasnost oko toga kad je nastala institucija univerziteta,

Ne postoji saglasnost oko toga kad je nastala institucija univerzitetaU izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića u Novom Sadu je izašla knjiga pod naslovom „Rađanje ideje univerziteta“ Vranjanca Zorana Dimića, docenta na Departmanu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Nišu. Knjiga je plod njegovog višegodišnjeg istraživanja problema nastanka i razvoja institucije univerziteta u evropskoj kulturi. Univerzitet je bez sumnje jedna od društveno najvažnijih institucija u čitavom  čovekovom istorijskom kretanju. Kroz stanje u kome se nalaze univerziteti, prelamaju se ne samo sposobnost jednog naroda ili epohe da valjano artikuliše svoju vaspitno – obrazovnu koncepciju, već i sposobnost jednog društva ili zajednice da vodi brigu o svojoj sadašnjosti i budućnosti.



VRANjSKE: Šta je predmet vašeg istraživanja?

– Među naučnicima i filozofima nema načelne saglasnosti oko toga kada je nastala institucija univerziteta. Neki smatraju da je prvi univerzitet onaj u Bolonji koji se pojavio negde oko 1088 godine, dok drugi smatraju da već Platonova Akademija ima karakteristike prave visoko-školske ustanove. Ako uzmemo za kriterijum jasne i stroge nastavne planove, podelu institucije na fakultete, departmane i katedre, ustanovljavanje akademskih titula magistara, doktora, itd., onda su ovi prvi u pravu. Ali, ako za kriterijum uzmemo započinjanje redovne nastave, predavanja, vežbi, diskusija, tj. potpuno razvijenu metodologiju rada, itd., onda je Platonova Akademija bez dileme bila fakultet, tj. univerzitet u današnjem smislu te reči. Meni je bliži ovaj drugi pristup, tako da u svojoj knjizi polazim od antičkog visoko-školskog iskustva iz Akademije i Aristotolevog Likeja, detaljno ga analizirajući u spisima antičkih filozofa, ali rane naznake visoko-školskog istraživanja i nastave pokušavam da tražim i u Pitagorejskoj školi. Budući da je, međutim, temelj današnjih univerziteta suštinski postavljen početkom 19. veka, osnivanjem prvog slobodnog univerziteta u Berlinu, takozvanog Humboltovog, moj naglasak ipak stoji na analizi shvatanja ideje univerziteta u delima nemačkih filozofa toda doba, Kanta, Fihtea, Šelinga, Šlajermahera i Humbolta.

Kako bi ste ukratko opisali tu epopeju institucije univerziteta kroz vekove?

–  Univerziteti su kroz čitavu svoju istoriju, naravno zbog svoje važnosti, tj. želje crkvenih i sekularnih vlasti da kontrolišu obrazovanje i nauku, bili predmet instrumentalizacije i manipulacije. U tom pogledu, antičko visoko-školsko iskustvo je bilo “najčistije”. Ako su profesori i studenti uopšte nekada bili autonomni, onda je to bilo tada. Izbor tema i problema za nastavu i istraživanje su bili predmet čiste želje članova Akademije i Likeja. Međutim, rad ovih ustanova nije bio vezan ni za kakvu zvaničnu obrazovnu politiku nekog ministarstva obrazovanja, niti je bio zavistan od tržišta ili nekakve vladajuće ideologije. Srednjovekovni univerzitet je, bilo u svojoj zapadnoj bilo u vizantijskog varijanti, sa manjim razlikama u načinu organizacije, bio konfesionalni. Njegov osnovni zadatak bio je apologetski, odbrana i afirmacija zvanične crkvene doktrine, sve jedno da li je reč o katoličkoj, protestantskoj, anglikanskoj ili vizantijskoj varijanti. Univerzitetom su tada dominirali pravni i teološki fakutet, a njihov zadatak je bio da zadovoljavaju potrebe crkvenih i svetovnih institucija za administracijom.

Kako smo onda od srednjovekovnog došli do modernog univerziteta?

– Već negde oko 1450 godine došlo je do strašne krize univerzitetskih institucija u Evropskim zemljama. Imao sam prilike da čitam mnogo naučnih izveštaja iz toga doba koji detaljno opisuju stanje na univerzitetima. Siptomi su mnogo slični nekima koje i danas možemo da čujemo: demonstracije studenata zbog visokih školarina i visokih cena knjiga koje profesori prodaju, opšti pad kvaliteta nastave, inflacija udžbenika, profesori koji pijani dolaze na nastavu, fizički sukobi profesora i studenata, sukobi studenata sa vlasnicima krčmi zbog visoke cene piva, itd. Srednjovekovna istorija univerziteta, možda za nas pomalo neočekivino, puna je nasilja. Od 15. do kraja 18. veka, npr. u Nemačkoj, Francuskoj i Italijij, drastično je opao broj studenata, a mnogi univerziteti su ukinuti. Promene koje su se zbile početkom 19. veka, najpre u Nemačkoj, a onda i u drugim evropskim zemljama bile su nužne. Na talasu Francuske revolucije, formiranja prve Republike i stvaranja svetskog građanskog poretka, u Berlinu je 1810. godine osnovan prvi slobodan univerzitet. To je nakon antičkih visokih-škola prvi univerzitet u evropskoj kulturi za čije osnivnaje nije bila neophodna papska bula, odnosno, sertifikat za osnivanje nekog drugog verskog poglavara. Moderni univerzitet je u tom revolucionarnom i romantičarskom zanosu nosio sa sobom ogromna očekivanja, ideju opšte emancipacije čovečanstva putem znanja i obrazovanja, ali nažalost to je bilo preveliko breme za krhka univerzitetska leđa.

Da li je moderni univerzitet je izneverio očekivanja zbog kojih je nastao?

– Mogli bismo upravo tako da kažemo. Države – nacije su vrlo brzo iskazale želju da univerzitet stave pod svoju kontrolu, a i moderno svetsko tržište radne snage koje se rapidno formiralo već od druge polovine 19. veka, a naročito tokom 20-tog, počelo je da determiniše nastavne programe i profesionalne kompetencije. Najtačnija dijagnoza krize u kojoj se univerzitet nalazio tokom 20. veka mogla bi da glasi da je on konstantno bio razapet između nacije, države i tržišta. Autonomija koju danas imaju profesori i studenti gotovo je zanemarljiva. Profesionalne profile i programe ne definišu čak više ni Ministarstva obrazovnja ili neki Saveti za visoko-školstvo, već nadnacionalne korporacije, odnosno, svetsko tržište kapitala na kome se znanje po potrebi razmešta poput svake druge robe. U zemljama poput naše, koje su, nažalost, skrajnute na političke i ekonomske margine savremenog sveta, univerzitetsku politiku definišu i neki sasvim lokalni motivi – neprincipijelna borba državnih i privatnih fakulteta oko studenata, anahrona populistička sklonost naših vlasti da koketira sa crkvom, alava sklonost političkih partija da kroz sveopštu partizaciju javne sfere kontrolišu  univerzitetske i fakultetske savete, itd.

Kakva je budućnost visoko-školskog obrazovanja? Mogu li se pred idejom univerziteta otvoriti neki novi horizonti?

–  Nema gotovih recepata za bolju budućnost obrazovanja u svetskim razmerama, a i u našoj zemlji.  Ideja univerziteta, a tome nas uči istorijska reflekcija o ovom problemu, više ne može da se krije iza nekih velikih religioznih, nacionalnih ili ideoloških projekata. Univerziteti nikako ne bi smeli da postanu fabrike za proizvodnju kadrova, tj. studenata-proizvoda za kojim država i privreda iskazuju potrebe. Koliko god je moderna ideja  univerziteta sistematski kritikovana u poslednjih pola veka, još nisam naišao na tekst nekog ozbiljnog filozofa ili naučnika koji bi odustao od prosvetiteljskog karaktera moderne ideje obrazovanja. Nema sumnje oko toga da bi upravo takvo jedno obrazovanje trebalo da služi kao osnov stvaranja jednog zrelog i samostalnog ljudskog bića. Stoga i na univerzitetu, ali i izvan njega, stalno treba podsticati taj samo-obrazovni potencijal koji leži u studentima, koji je zapravo jedina zapreka sve većim potrebama savremenog sveta da  se nad ljudima uspostavi sigurna i čvrsta kontrola, odnosno, da se, pod plaštom nekakve navodne brige za ljudsku dušu, mladim ljudima protekcionistički omeđuje prostor za slobodno duhovno delovanje.

 

NARODNI MUZEJ

Ministarstvo odobrilo tri projekta

Narodnom muzeju u Vranju je Ministarstvo kulture i informisanja odobrilo sredstva za realizaciju tri projekta. Najveća suma odobrenih sredstava namenjena je adaptaciji depoa.

Za projekat “Nekropole spaljenih pokojnika u period rimske dominacije na teritoriji Pčinjskog okruga” Narodni muzej od ministarstva dobija 200.000 dinara, dok je iznos od 190.000 dinara namenjen realizaciji projekta “Konzervacija i obrada pribojske ostavke rimskih denara”.

Resorno ministarstvo će i u ovoj godini nastaviti sa sufinansiranjem projekta adaptacije muzejskog depoa, za šta je namenjeno 650.000 dinara – saopšteno je iz muzeja.



  • Ostavi komentar