Palma, gradonačelnici i doktor

Pa, dobro, jesmo li dotle došli? ‘Ajde što ona Jagodina ima zoo vrt sa sve žirafe, akva park, bolje kik boksere od naših, malomalo pa im majka Svetlana peva, a u publici, u prvom redu, đa Boris đa Toma, sada posle đaka, radnika i seljaka koje je Palma već  šetao po Jevropi,  u prtljag ubacio i našeg Prvog Građanina!?

ISPOD PALME: Relativno mlad, ambiciozan, da ne kažem drčan, željan dokazivanja, Zoran Antić je obećavao.  Još kad je diplomirao, pomislih, evo konačno smo dobili jednog gradonačelnika čiji ideal neće bit da ide subotom na pijacu ne bi li ga pripadnici seoske populacijei gradski dupelisci pozdravljali sa “‘bar dan, predsedniče” a on im, onako autoritativno, otpozdravljao  klimoglavom, ljubazno ali strogo. Da se ne zanesu i uđu u intimiziranje što je neoprostiva greška  za političara koji drži do sebe i svog položaja.

Ne mogu lično da posvedočim ali, kažu mi pouzdani izvori, pretežno iz SNS, kud ćeš pouzdanije, da su ga viđali, mislim gradonačelnika, u šest popodne u kancelariji, čak i subotom. Vele, i sami začuđeni, nešto radi!?

Stizala su i priznanja. Na predlog vaterpolo legende Aleksandra Šoštara izabran je za potpredsednika skupštine Sportskog saveza Srbije. Dobro, zlonamerni, posle one još nerasvetljene krivične prijave o navodnim zloupotrebama u ovdašnjem SS, sa podsmehom su tumačili ovo, ipak, priznanje. Ali, kada je na sednici Predsedništva Stalne konferencije gradova i opština Antić jednoglasno izabran za zamenika predsedsednika SKGO i člana delegacije Republike Srbije u Kongresu lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope, ni najveći cinici nisu mogli da prećute ovaj, ipak, respektabilan čin.

Onda, neprijatno iznenađenje.

Čitam ovih dan vest kako Dragan Marković Palma vodi, ne znam sve koga, u Rusiju, između ostalih i našeg gradonačelnika. Proradio je, verovali ili ne, i kod mene lokalpatriotizam, da ne kažem zavist.

Pa, dobro, jesmo li dotle došli? ‘Ajde što ona Jagodina ima zoo vrt sa sve žirafe, akva park, bolje kik boksere od naših, malomalo pa im majka Svetlana peva, a u publici, u prvom redu, đa Boris đa Toma, sada posle đaka, radnika i seljaka koje je Palma već  šetao po Jevropi,  u prtljag ubacio i našeg Prvog Građanina!?

Nisam neki fan Zorana Antića ali bi mi malo krivo, priznajem. I ne samo to, ova, za mene porazna činjenica natera me na razmišljanje šta to DM Palma ima a našem gradonačelniku nedostaje,  pa mora da poskakuje za jednim, za moj ukus, prilično opskurnim likom kakav je ovaj bivši Arkanov saborac, kome jedino Betoven i Šopen nisu svirali na uvce.

Dumao sam, boga mi, prilično dugo. Svašta mi se vrzmalo po glavi. A, onda se setih jednog, na prvi pogled, nevažnog detalja.

Kada su “Vranjske” svojevremeno naširoko i nadugačko pisale o zloupotrebama u Apotekarskoj ustanovi u Vranju, radili smo neku vrstu istraživanja kakva je situacija u drugim gradovima. Da ne prepričavam, citiraću:

– Najveći donatori naše opštine su donatori lekova. Oni daju bonuse od 5 – 14 odsto u zavisnosti od vrste i količine leka koji isporuče Jagodini. Srpske apoteke pripadaju opštinama i gradovima. Kao što smo mi dobili 300.000 evra (za prvu polovinu prošle godine – prim. aut.) dobijaju I oni te pare da ih namenski potroše. Tim sredstvima vodili smo studente na studijsko putovanje u Beč, poljoprivrednike na Bečki poljoprivredni Sajam, 700 penzionera na letovanje u Grčku, ne uslovljavajući pritom nijednog dobavljača lekova – izjavio je tada DM Palma.

Na teritoriji Jagodine, inače, živi oko 82.000 ljudi. Apoteka Vranje snabdeva lekovima šest opština Pčinjskog okruga sa ukupno oko 250.000 ljudi. Računicu nije teško izvesti. Naročito ako se zna da  u Apotekarsku ustanovu Vranje godišnje stiže kontigent lekova u vrednosti od oko šest miliona evra.

Ako nekome i dalje nije jasno o čemu se radi, evo, citiraću i doskorašnjeg predsednika Skupštine grada Vranja Slobodana Stamenkovića:

– Apoteka nije na budžetu grada. Ne dobija sredstva od nas, niti mi dobijamo sredstva od njih. O eventualnim bonusima i povoljnostima koje dobijaju od dobavljača ne znam ništa… Grad Vranje, na osnovu zvaničnih dokumenata, na osnovu zvaničnih prihoda i mog uvida u punjenje i trošenje budžeta, nema nikakve finansijske koristi od Apoteke , objasnio je svojevremno  Stamenković.

Moram da priznam, posle ove kontemplacije, bi mi lakše.

Nisu, dakle, Jagodinci i Palma pametniji od nas Vranjanaca.

Samo manje kradu.

ISPOD MIRA…:  Ovih dana, na vrhu Resavske, blizu crkve Svetog Marka, ugledah Miroljuba Stojčića, bivšeg nam gradonačelnika, kako hita ka Skupštini. I, moram da priznam, navru mi sećanja. Bi mi nekako drago, što je i normalno, valjda, kad vidite zemljaka u otuđenom velegradu. Setim se Palme i Antića, i zaključim: Mire to nikad ne bi uradio. On bi, recimo, umesto u Rusiju, otišao na Besnu kobilu u vikendicu koja nije njegova.

Zašto?

Jednostavno, ne bi  jer on je čovek koji je dugo i strpljivo gradio svoju političku karijeru da bi mogao da ga obrlati tamo neki Palma.

Ključnu ulogu u političkoj biografiji Miroljuba Stojčića odigrao je jedan automobil. Bordo „lada 1600“, kultni proizvod „Volškog Automobilskog Zavoda“, svojevremno je bio cenjeni četvorotočkaš među višom srednjom klasom u koju je spadao, jedno vreme, Srđan Nikolić, svojevremno direktor u Jumku, a nešto kasnije i ministar trgovine u vladi Mirka Marjanovića. Iako je svakog vikenda Nikolića iz prestonice dovozio i odvozio, naravno, crni „audi“, ministar je za po kući koristio upravo jednu takvu „ladu 1600“. Ovaj, inače, dobar automobil, svi znamo, ima samo jednu manu – malo je kabast, ima ga, a ministar, u zgradi u kojoj je živeo, dobio je garažu u koju je trebalo imati vremena, veštine i živaca da se utera ova mala grdosija. I ministar, malo po malo, pa ostavi „ladu“ ispred zgrade. Tu dolazimo do Mireta.

Sve ono što nije imao ministar, mislim na živce, veštinu a pre svega vreme, imao je Stojčić. Naravno, tu je bila i ono najvažnije – politička vizija, umalo da zaboravim.

Kad god bi Srle, kako mu je tepao Stojčić, onako nehajno ostavio svoja kola ispred zgrade, Miroljub bi došao i,  spočetka uz dosta muka, kasnije se izvežbao, strpljivo uparkiravao „ladu“ u onu nezgodnu garažu. I to rikvercom. Puni levi, pa onda ispravi.

Potrajalo je to, bogami, ali isplatilo se. Od šefa obezbeđenja u Jumku,  Miroljub se lagano ali sigurno peo serpentinama vlasti i dogurao do neslućenih visina. Evo ga, sad, u Skupštini Srbije, poslanik. I to aktivan. U pet skupštinskih odbora je Zamenik Člana, a posebno se ističe u grupama prijateljstva: predsednik je srpsko – grčke grupe, a kao Član  razvija dobre odnose u grupama prijateljstva sa BiH, Kinom, Makedonijom, Nemačkom, Poljskom, Slovačkom, Turskom i Slovenijom!

Imao je Miroljub i 10 javljanja u Skupštini, dobro devet ako se ne broji ono kad je replicirao sa „Zahvaljujem i jednom i drugom ministru“. Rekao je, ako Otvoreni parlament ne laže, naš Mire najmanje pet puta „uvaženi“, dva puta „hvala lepo“ i jednom  „činjenica je“! Malo li je? I sve to za nepunu godinu dana. 

E, da su ovoliko govoriili njegovi prethodnici, recimo, demokrata Goran Stefanović,  i to  za osam godina, gde bi nam bio kraj?