Ko peva, zlo ne misli; a ko misli, ne peva

Eko Taxi Vranje

-Onomad, dođem ja doma od rabotu, čuj, od rabotu! Nego radio sam u najveći vranjski gigant „Zibevče“, maznio sam daske, pa me napudiše kao tehnološki višak, kroz „toploga zeca“, de te pred portu m’zgaju šefovi i poslovođe s nogare za astali, od kuhinju „Crno pa čuči“, koje si nogare svojeručno napravio, i za koju je kuhinju „Zibevče“ na sajam nameštaja dobilo prvu nagradu pod nazivom „ Zlatna mušljika“. I sad idem okolo, cepim drva, pa dobro, u struku sam, radim zdrva.

-Rasklopim i nauljim sekiru, industrijska revolucija, jebi ga, odložim, sednem da popijem rakiju, što je nemam, da zamezim salatu, što je isto nemam, dobro, reko, makar vodu da popijem; odvrnem slavinu, ono ššš, samo vazduh šišti. Žena mi me gleda, kaže, nema voda, jutros je isključiše zbog neplaćen račun, kao i njeknja struju. Dobro, reko, daj mi sapun da namažem ono dedino mi juže, pa da idem da se besim, pa da me baš mnogo ne ostruže. Nema, kaže, ni sapun, poslednji smo izabili još sedmoga aprila, za Justinove Blagovesti, a nismo zaštitili brend. Uuff, brate, ovde više ne može čovek ljudski ni da se obesi, ako nije član koalicije na vlasti, ili ako mu muško maloletno dete nije dijak u eparhiju.



-Glavu u ruke, što da radim, kad, iz komšijinu mi kuću čujem pesmu, njegova omiljena – „poje pile soojka, prdneeš mi na stoojka; poje pilče vraapčee, prdneeš mi na staapče; jaaanee, jane belogrloo“…  Dobro, ko peva zlo ne misli; ali, ko misli, ne peva. Ama, što mu je na ovoga čoveka, padnao u sevdah, a ista gologuzija kao mene? Mora da je došo do neku parku, a dužan mi je jednoga Nikolu Teslu, sto dinci, dva i po leba, ej, već dva meseca.

-Trk ja tamo, ima što da vidim – komšija lega u krevet, pored njega kilo rakija, žena mu drobi paradajs salatu, paradajs ej! dvestapedeset dinara na pijac! Plus kromid i papriče! A de je zejtin, sol, još pa kad udrobi i vrzlo peršun, e, reko, ovo je tešak azgnl’k! Na šporet, nešto se krčka, nekakva kapama li je, paprikaš li je, na mene ljige dovde, uzemljenje. Deca ulaze, tatoo, daj za žvaku, na, tatoo, daj za kladionicu, na. Odokle mu pare, da nije na loto dobio, ili teča mu dražićevac iz Ameriku prepisao testament, a znam da se bio javno odreko od njega kao izdajnika u Titino vreme; nego, sad ti je sve to isto.

-Lega tako komšija i broji pare, ovolik trup, kad bolje pogledam, ono noga mu ufačlovana, zavoji od stopalo do jajca. Šta je bre, crni komšijo? Ooo, obradova se on, dođe li? Ama, ne li ti ja be nešto dužan, neki pedeset dinara? Pa jes, ali nije pedeset, nego… Ma, nema veze be, frlja on zelenku, evo ti pesto banke, pa će vratiš kad imaš. A za ovo li me pituješ, za zavoji? Komšijo, gospod me nadari, te nalete na mene jedan ker lutalica, ja da ga ritnem, a on kad me uapa za nogu, ama otpase me, kilo meso mi otkina, do kosku. Te ti ja advokata, tužimo komunalno, i oni si mi isplate sto iljade dinara! Kučiki ako imaju boga, da ga poživi onoga čapu sto godine, bez praznici!

-Aaa, ta li je rabota? Popijem ja s komšiju, izmezimo onu paradajs salatu, pa pol’čke doma. Onaj moj ker laje na mene, mrzi me s oči da me ne vidi, nemam sa što da ga naranim, a na siroma’ gazdu, kučiki čes mu nemaju. Te ja u šupu, grabnem sredstvo za rad, sekiru, pa čapu među rogovi! Majke ti ga kučeško, ja neće te ranim a ti će me laješ!

-Otrupim mu glavu, ostalo frljim u reku, što je UNDP čistio, nekakve belosvetske ale će čiste reku, što si je mi Srbi i Cigani vekovima zagađujemo. Na vi ga! Pa onda uzmem lonac u koji mi žena kuva veš, potfundarim „smederevac“, kao sad ovi visoku peć u istoimeni grad, i turim čapinu glavu da se lepo raskuva. Ulazi žena mi, jao, srećo, što nešto lepo miriše, šta nam to kuvaš za ručak, i odokle ti pare za to bre?! Sedi, reko, i uživaj, jutre će jedemo šatobrijan za četri osobe. Oo, smrdljo, ti živ neobrijan, će jedeš šatobrijan! Razvržem joj jednu preko oči, i završim demokratsku raspravu.

-I sve lepo čuturu na čapu raskuvam, ostanaše samo koske; odvojim vilicu, i gornju i donju, pa sve s neke žičke spojim, kao one zadribalde naučnici  na „Nacionalnu geografiju“ što barave s koske. Probam, vilica samo čini – klop, klop. Odlično! Ženo, deca, ajde ovamo! Eto ti ih oni; ajde, sad zavrnite nogavice. Ovo malo će boli, ali možete da vikate kolko ‘oćete. Prvo na mene će demonstriram. Pa s onu vilicu od kera, sve se izapem po noge i ruke, a onda pređem na bližnji. Ćerku po noge, kao begala je, sina i po noge i po ruke, kao branio se, ženu svuda, a najviše po guzicu. Vriska, piska, ječi kuća, ali pa sad, za opšte dobro mora nešto da se istrpi, makar petnaes posto teritorije. Kad dođe doglavu, i tatka poglavu!

-Pa onda lepo viknem advokata, pa hitnu pomoć, niinuu naanuu, odvezoše nas u higijenski zavod, primismo vakcine protiv besnilo, uzedosmo lekarska uverenja da su nas napali psi lutalice, odbegli robijaši iz azil Davidovac, podnesosmo tužbu sudu protiv komunalno, i sad, ako je komšija samo za njega dobio sto iljade, pomnoži sa četri! Dobro, za advokata dvaes posto…



  • Ostavi komentar