Džon Dilindžer je na slobodi

,

Sada se, nekako, sve izmešalo, više ne znaš ko ti je prijatelj, ko dušmanin; kao ono kad smo se kao deca igrali „lopova i žandara“, pa se jurimo i rvemo, a onda idemo džumle na šampitu i bozu

Aprilska noć, gluvo doba, prazan kazino u centru grada; mlada službenica sedi za pultom i čeka koju okasnelu mušteriju, koja će i u ovo vreme doći da okuša sreću. I evo je, u zao čas! Žurnim korakom ulazi lik, sa navučenom kapuljačom i naočarima za sunce, vadi pištolj, uperi ga u službenicu, dok drugom rukom gestikulira u stilu – „daj pare“! Službenica, iako u očitom šoku, pokušava da nekako odbije razbojnika, ali pod sve većom pretnjom oružjem, prinuđena je da sa pojasa skine torbicu sa pazarom i preda je pljačkašu. Ovaj napušta kazino, službenica trči za njim i doziva u pomoć, koja ne stiže niotkuda.

Ne, ovo nije scena sa „Foks krajma“, već istinit događaj, snimljen sigurnosnom kamerom 17. aprila tekuće godine, u 02.40 sati, kada je Dejan Ničić zvani „Batuz“ (43) iz Vranja, izveo oružanu pljačku u kazinu „For kvins“ (4 dame), u Ulici Beogradskoj u centru Vranja. A da li je kraj srećan, kao u američkim serijama? Ne bi se reklo; naš Džon Dilindžer je ubrzo pronađen i priveden, ali je posle pet sati provedenih u policiji, pušten na slobodu!

PANIČNI VRISCI

Priča ima i svoj bekgraund, i nekoliko slojeva; naime, kazino „For kvins“ vlasništvo je izvesnog Bojana Mitića iz Niša, a njegov menadžer bio je Srđan Milošević Bulajka, član Gradskog veća za infrastrukturu, saobraćaj i komunalnu delatnost, inače potpredsednik Gradskog odbora SNS.

-Da, ja sam bio menadžer kazina – kaže Milošević – do leta 2012, kada je SNS došla na vlast, a ja na sadašnju javnu funkciju. Posle toga, posao je preuzeo moj sin Filip, kome pomaže moja supruga Ljiljana.

Milošević iznosi detalje ovog horora:

-Odmah nakon događaja, u sred noći, dobili smo kući telefonski poziv od radnice u kazinu, J. M., koja nam paničnim tonom, očigledno u šoku, saopštava da je opljačkana od strane maskiranog razbojnika, uz pretnju pištoljem. U takvim okolnostima, uz cev prislonjenu uz glavu, nije imala drugog izbora, nego da mu preda torbicu, u kojoj je bilo oko 17.000 dinara i ključevi od kazina, ruleta i poker-aparata. Dok sam se žurno spremao da sa sinom Filipom krenem u kazino, supruga Ljiljana je pažljivo gledala snimak sa sigurnosne kamere; u jednom trenutku je uzviknula – „ama, nije li to onaj špediter“? Ne znam, rekoh, ja moram odmah da idem a ti pažljivo gledaj i javi mi ako si sto posto sigurna.

Miloševići su otišli do kazina, pozvali policiju, a interventna patrola je brzo stigla.

-Korektno su obavili svoj deo posla – kaže Milošević – izvršili su uviđaj, uzeli izjavu od radnice, koja je bila u takvom šoku da joj se bukvalno, ono sam prvi put video, digla kosa na glavi, kao da je kroz nju puštena struja. Tu je bio i dežurni inspektor, pred kojim  mi je supruga javila da je vratila snimak iz prepodnevnih sati, gde on dolazi u kazino, rekla mi je da ga je prepoznala po hodu i delovima garderobe, i da je potpuno uverena da je to on.

-Odmah sam saznao kako se zove, nadimak, gde živi, gde radi, sve, i to preneo na licu mesta inspektoru. Sutradan sam saznao da je policija oko 10.00 sati privela osumnjičenog Dejana Ničića zvanog Batuz, sa njegovog radnog mesta u špediciji u zgradi „Jumka“.

-Oko devet ujutru sutradan – nadovezuje se Filip – dobio sam poziv iz policije, da odnesem snimak sa sigurnosne kamere. Ja sam, inače, u kazinu zadužen za održavanje ruleta, aparata, kompjuterske opreme i sigurnosnih kamera. U policiji sam proveo nekoliko sati; dva ili tri inspektora gledaju snimak, a tehničar ga je prebacivao na policijski kompjuter. Doveli su čoveka iz obezbeđenja susedne kladionice, koji je rekao da ništa nije čuo, ali njegov kolega iz susednog kafića izjavio je da je čuo panične vriske službenice iz kazina.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)