Život ide za mnom, nogu pred nogu

Eko Taxi Vranje

Ovde sam pronašao mir: Jovanović, Iako svi rade, ipak se zna da Vidosav majstor za roštilj

Koliko puta sam ranije tu prolazio, ali za mene su to bile istorijske zidine, ispod njih virovi Kazanđola, uspomene na kupanje iz mladosti. I ništa više! Kad čovek doživi kliničku smrt, kao ja, tada shvati da svaki kamen u reci, na brdu, rastinje, izvori, let ptica, svaki šum koji mu se upija u uši, sve što ga okružuje je deo njegove duše, duha i tela u isto vreme



 

Ovde sam pronašao mir: JovanovićDragosalv Jovanović Dacko (66), iz vranjskog naselja Gornja čaršija, za sebe kaže da je imao dva života, jedan do 31. decembra 2002. godine i drugi nakon toga.

– Uoči nove 2003. godine strefio me težak infarkt. Vraćen sam, hvala lekarima i Bogu, iz mrtvih i nakon dve nedelje kućnog oporavka počeo da razmišljam o svakom narednom proživljenom danu kao Božjem daru. Do infarkta sam radio, trčao za životom, uživao i preterivao. Danas, pustio sam da život ide za mnom, polako, nogu pred nogu, uživajući u sitnim, svakodnevnim stvarima – družeći se sa odabranim prijateljima, prirodom i njenim raskošnim darovima ispod Markovog kaleta – počinje priču Dragoslav.

DEO PRIRODE

Iz njegovog društva, skoro svi su imali ozbiljnih zdravstvenih problema, uspeo je da ih animira da pozitivne vibracije crpu iz prirode  i time očuvaju svoj duh i zdravlje.   

– Od 2003. sam počeo da pešačim, relacija je bila do hotela na “Pržaru”, od moje kuće udaljenog oko dva kilometra. Popio bih čaj, udisao vazduh ispod borova i osetio da sam neraskidivi deo prirode i da samo tako mogu da funkcionišem – kaže Dragoslav.

Iako svi rade, ipak se zna da Vidosav majstor za roštiljNaredne 2004. godine, rešio je da produži turu do Markovog kaleta, od njegove kuće udaljenog tri i po kilometra. Tada je počeo da se divi prirodnim lepotama kraja koji mu je uvek bio na dohvat ruke.

– Koliko puta sam ranije tu prolazio, ali za mene su to bile istorijske zidine, ispod njih virovi Kazanđola, uspomene na kupanje iz mladosti, ništa više. Kad čovek doživi kliničku smrt, kao ja, tada shvati da svaki kamen u reci, na brdu, rastinje, izvori, let ptica, svaki šum koji mu se upija u uši, sve što ga okružuje je deo njegove duše, duha i tela u isto vreme – navodi Dragoslav.

U svoje stapanje sa prirodom i “vraćanja” životu uvukao je svoje prijatelje, uglavnom iz Gornje čaršije. Pre svega, Stojadina Diču Janjića (73) koji je došiveo šlog i kako ističe “ustao iz mrtvih kao i Dacko”, potom Ruseta Bakića, koji je imao velikih problema sa bolešću srca i ugradio tri baj pasa, Sretena Anđelkovića Cecka, koji je u dva navrta operisao kičmene pršljenmove, Vidosava Nedeljkovića, koji, takođe, muku muči sa kičmom…

– Kasnije su se pridružili i zdravi koji su shvatili prednosti našeg svakodnevnog boravka u prirodi. Trifun Ristić, Dušan Stojković, ali i drugi koji povremeno dolaze. Postali smo 2008. stanovnici Markovog kaleta, prvo među zidinama u kolibi, a danas u obližnjoj putarskoj kućici koju smo preuredili za stanovanje – priča Dragoslav.

Na lokaciji Markovog kaleta, unutar zidina iskoristili su arheološke radove i uz dozvolu arheologa, napravili kolibu od tankih granja – pruća i pokrili najlonom, ter paiprom, lišćem, opalim granjem od jela…

– Naišao sam na veliko razumevanje šefa Tike i nadzornika Gorana, koji su bili oduševljeni našom idejom, ali i pažnjom za tuđom imovinom. Dobili smo ključeve i prionuli na rad. Sredili smo kućicu, uz određena ulaganja, od četiri metra kvadratna i danas imamo “svrtište”, kako kažu Vranjanci. Šalili smo se, bilo je to kao u filmovima o Tarzanu, ali odgovaralo je samo leti, a potom ne. Drugo, to je zaštićena lokacija, pa smo se bojali da ne budemo inicijatori dolaska onih koji nemaju nikakve veze sa prirodom – ističe Dragoslav.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar