Slučajna smrt jedne industrije

,

Sada, posle svega, ispada da se niko nije naročito ovajdio od propasti lokalne privrede. Oni koji jesu, trenutno su u zatvoru, oni koji nisu tamo strahuju da bi se tamo mogli naći

Vranje, nekada sinonim uspešne industrijalizacije jedne ruralne sredine, čak i u bivšoj SFRJ, danas je, privrede što se tiče, pustpoljina. Nije naravno tome doprinela samo privatizacija koja je ovde ostavila neizbrisiv trag, nego i raniji, pa i kasniji radovi svih onih koji su se na neki način mešali u ovdašnji privredni život. Mnogo je ljudi ovde protutnjalo, ali je malo njih ostavilo pozitivan trag. Zanimljivo, u procesu privatizacije ovde su kupovali pre svega ljudi sa strane, dok se samo dva ili tri Vranjanca javljaju kao vlasnici kupljene imovine. No, sada, posle svega, ispada da se niko nije naročito ovajdio od propasti lokalne privrede. Oni koji jesu, trenutno su u zatvoru, oni koji nisu tamo strahuju da bi se tamo mogli naći, a ostali su propali i proklinju dan kada su, recimo, za „Vranjeturs“, izdvojili pola miliona evra sopstvenih para. Ima i nekoliko uspešnih privatizacija, ali, sve u svemu, jad i čemer, ostaci ostataka. Ali, ko su bili ti ljudi koji su vadili sopstvene, ili još češće tuđe pare, i kupovali ovde po Vranju sve što se moglo kupiti? I gde su ti ljudi sada?

RASADNICI, NEMETALI…

Na ovo pitanje, začudo, lako se odgovara. Ili su u zatvoru, ili su im matične firme u stečaju. Sledi nekoliko primera koji direktno potvrđuju tu tezu. Na primer, „Rasadnici“ iz Vranjske Banje prodati su za 25 miliona dinara u julu 2007. godine „Jugotehnici“ iz niškog naselja Crveni Krst. Ugovor su u ime firme potpisali  Aleksandar Vučetić i Zoran Cvetković. Nišlije su se, inače, bavili trgovinom, elektromaterijalom i belom tehnikom, sada su u stečaju. U Banji su prodati i nekada legendarno uspešni „Nemetali“ (pričalo se posredstvom tadašnje potpredsednice Vlade Srbije Gordane Čomić), Gojku Rajkoviću iz Bečeja. Posle početnih neuspeha, firma je prodavana dalje, a na kraju je Rajković čak izvršio i samoubistvo. Godine 2011. izvršena je registracija nove firme „Zeoben – Nemetali“, čiji je vlasnik Dragoljub Jeremić. Novoformirana firma nema pokrenutih sporova, u 2012. godini je ostvarena dobit u poslovanju od 40.000 dinara.

Vranjski „Živinoprodukt“ je prodat firmi „Inobel“ iz beogradske opštine Rakovica za 117 miliona dinara. „Inobel“ se bavio agrofarmacijom, a reč je zapravo o firmi sa dvoje zaposlenih, bračnim parom Suzanom i Sašom Radović. Nije „Inobel“ kupovao samo po Vranju, nego, recimo, i u Negotinu, tamošnje biljno gazdinstvo u stečaju, za oko 10 miliona dinara. No, đavo je došao po svoje, pa je Privredni sud u Beogradu juna 2012. godine otvorio i stečajni postupak nad „Inobelom“ sa Vidikovca. Postoje indicije da je „Živinoprodukt“ dalje prodavan, hercegnovskom „Pantomarketu“, koji je radnicima isplaćivao pristojne plate, ali je trenutno u stečaju, uz dug oko 143 miliona dinara.

Deo „Poljoprodukta“ je 2006. godine prodat izvesnoj firmi „Schwarzmann“ d.o.o. iz Zagreba, koja se bavi proizvodnjom balon hala i metalnih konstrukcija, za 24 miliona dinara. Verovatno je sve što je moglo da se uzme rastavljeno na delove, kasnije verovatno samo kao sirovina i rastavljeno. Priča se da je ovih dana i banjski „Mita“ kupio deo „Poljoproduktovog“ zemljišta, ali to je neka druga priča, jer je deo „Poljoprodukta“ ponovo društveno preduzeće.

TIV, AGROZ I ŠTAMPARIJA

No, to su one manje, a time i manje zanimljive priče. Kao primer privatizacije na vranjski način može se uzeti privatizacija TIV-a iz Vranjske Banje. Tu firmu je na kraju kupio „Agroz“ iz Zaječara, preduzeće koje se bavi trgovinom stokom i poljoprivrednim sirovinama, sa samo jednim zaposlenim, za 16,5 miliona dinara, u martu 2009. godine. Taj jedan je direktor Prvoslav Drobnjak, ispostaviće se, važan lik ne samo za TIV, nego za čitavu privredu Vranjske Banje. Poreska policija je protiv njega podnela u junu 2010. godine krivičnu prijavu zbog sumnje da je utajom poreza oštetio državu  za 113,6 miliona dinara.

Kako je sve to u Banji odigrano, da bi se došlo u situaciju da od tamošnje privrede, koja je nekada vukla i radnike iz Vranja, ne ostane ni kamen na kamenu?

TIV je 2003. godine regularno od Agencije za privatizaciju kupio grčki državljanin Apostolas Mitilinzis. Oko 80 odsto firme koju je Grk kupio dobija ime TIV internacional, a manji deo ostaje društvena imovina pod imenom DP TIV. No, kako država ne ume da posluje, taj novi TIV pada u stečaj, da bi kasnije bio prodat „Agrozu“ i Drobnjaku. E sad, posao Grku nikako nije išao, pa je stvar došla do suda, a zbog poreskog duga od oko 16 miliona dinara. Tu u priču, kao važan činilac, ulazi vranjska firma „Etigraf“, o kojoj će tek biti reči. U julu 2007. održana je licitacija imovine TIV Internacionala, a sve 64 mašine firme, procenjene na 7,4 miliona, kupuje „Etigraf“ za 5,4 miliona dinara. Negde u to vreme u priču se uključuju još dve firme registrovane u Beogradu – „ABC Company“ i „ABC Printpak“, obe povezane sa dnevnim listom „Kurir“, tada u vlasništvu Raje Rodića, koji se više puta pominje u spornim vranjskim privatizacijama. Direktor obe ABC firme je Stevan  Banković, uz još jednu koja je registrovana na adresi „Kurira“. On je direktor i „Belege“ iz Male Ivanče, koja je, pak, kupila mašine štamparije „Nova Jugoslavija“! Da sve bude jasnije, ta treća Bankovićeva firma pod čudnim nazivom „„Društvo za pružanje intelektualnih usluga – pravni i ekonomski institut“ vlasnik je i „Agroza“ iz Zaječara, zvaničnog kupca manjeg dela TIV-a. Banković je kasnije postao i direktor vranjskog „Etigrafa“!

Na kraju, TIV internacional završio je u stečaju. Ovde se vidi princip privatizacije, onako kako je ovašnji biznismeni vide. „ABC kompani“, čiji je direktor bio Vukadin Rodić, prvo je zaključila ugovor o otkupu potraživanje banke od TIV internacionala, a onda preuzela i prodala imovinu te firme.

Čitav posao odrađen je tako što je Vojvođanska banka dala kredit TIV internacionalu, koji je kao garanciju stavio pod hipoteku 26 objekata vrednih 700.000 evra, po proceni Agencije, a sedam miliona po tržišnoj vrednosti. Vojvođanska banka je, po ugovoru o ustupanju potraživanja kredita, 300.000 evra prebacila Rodićevoj “ABC kompani”, koji se obavezao da će kredit sa kamatama, ukupno oko 423.000 evra, isplatiti banci u 11 mesečnih rata. Međutim, on je uplatio samo jednu ratu, a preuzeo je nekretnine koje je TIV internacional položio kao hipoteku. Te nekretnine, Rodić je prodao firmi „Agroz“  Predraga Drobnjaka. Prema tadašnjem pisanju štampe, ove dve firme posluju u okviru iste kompanije, pravno su povezana lica, i sumnjalo se da je reč  o fiktivnim ugovorima zbog kojih je kasnije TIV i otišao u stečaj. ABC je preuzimanjem dugova TIV-a (koje je sam napravio?) postao poverilac firme, i njenu imovinu prodao u skladu sa Zakonom o hipoteci.

Ali, to nisu jedini rani radovi Rodića i kompanjona u Vranju. Privatizacija Štamparije „Nova Jugoslavija“ počela je 2003, kada je firmu kupio konzorcijum okupljen oko Vranjanca Gorana Markovića, za oko šest miliona dinara. Firma je slabo poslovala, radnici su ostali bez plata i doprinosa, pa je štamparija pala u stečaj maja 2010. godine. Ni propast ove firme nije mogla proći bez porodice Rodić, samo što su ovoga puta u Vranju naišli na malo tvrđu situaciju. Sve se dešavalo decembra 2007. godine, kada su u vranjski Osnovni sud na licitaciju imovine Štamparije došli zastupnik austrijske firme „Alojze karmine“ (koja je inače dužila štampariju još od pre privatizacije), Vukadin Rodić i Prvoslav Drobnjak, ranije vlasnik „Agroza“, a tada u svojstvu direktora štamparije“Glasa javnosti“, lista u vlasništvu Rodića. No, u nameri ih je omeo, organizovanom akcijom, Goran Tasić Gogče. Prema pisanju „Kurira“, još ispred zgrade suda u Vranju Tasić i  njegovi priredili su „doček“ rečenima, ali i Zoranu Aleksiću, direktoru vranjskog „Etgirafa“, koji je inače poznat kao slučajni spasilac bivšeg minstra policije Dragana Jočića iz DSS-a, ali i kao čovek koji se nalazio pod istragom za utaju  oko 109 miliona dinara poreza. No, „Kurir“ je u prvi plan izbacio Stevana Bankovića, kao direktora „Etigraf“-a, firme koju je vodio Aleksić u vreme uništavanja TIV-a. Na kraju je taj Banković preko svoje firme „Belege“ kupio ostatke vranjske štamparije, čisto da zaokruži proces.

Naravno, sve firme o kojima je reč, do poslednje, prema podacima Narodne banke Srbije, nalaze se u blokadi koja se meri stotinama miliona dinara.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)