Podgrudice me fatiše!

-Lelkee, što se uznemiri, podgrudice me fatiše, ne mogu da se opravim! Uff! Uff!

-Komšike, da pogodim u opkladu, sigurno te potreso onaj Čak Noris, muž ti? Što je sad napravio, opet neki kalabal’k?

-Ama komšijo, ti ga znaš njega, bolje nego ja, oni što ga ne znaju begaju od njega kao đavol od tamnjan, on ovolik derep, dizač tegova, stodvaes kila čisti mišići, za doručak izede dve tepsije burek, jednu s meso, drugu s urdu, da može da se opravi na pijenje. A njegovo pijenje…

-Ćuti, komšike, zavrži jezik, ja moj da ne odvrzujem, ovo će ti ispričam, ali žena mu da ne čuje! Ovaj, ti si mu žena, ali kad se već izlaja, do kraj da se izlajem. Tiki, onomad s muža ti Čaka Norisa, će idemo u Niš, nešto poslovno. I on pravi plan puta, itinerer – natamo, će svrnemo u Vladički ‘An, da izedemo dve tepsije burek; mislim, ja dve, ti jednu. Ako ti pretekne, ja će dokrajičim. I tu će popijemo po tri rakije. Ja pet, ti jednu, ako ti mrša neće, nema problema, ja će polokam; e, onda idemo za Naisus, pomozi sveti Kostadine i majko mu, Jeleno. Tamo završimo rabotu, privatnik, gazda, vodi nas na ručak. U kafanu, izedemo i popijemo štomogajeći. Ti naruči sve što oćeš, nema veze da li možeš, što ne možeš, ja će mu nadvijem. E, tu kad se natepamo kao bitoljski božjaci, onda se vraćamo. Povratak Džedaja: pravimo pauzu u Leskovac, kod paprikari, i idemo u jednu kafanu, de prave najbolju leskovačku mućkalicu na svet, takvu ni u Čikago, najveći srpski grad, onamo de nam guverner Milorad, zvani Rod, po amerikanski, obeli serbski obraz, ne mož’ da nađeš! E, onda idemo za Vranje. Ali, pre to će svratimo u motel „Predejane“ na lepinju s kajmak i suvo meso, i po tri rakije. Ti, kolko možeš, a ja sve mogu! I onda idemo kod mene doma, na tortu i po tri rakije, ti…

-Dobro be dobro, sve sam te razumeo. Vozi Miško! I tako komšike, s tvojega Čaka bidna. Doma sam došo potešak za jedno petnaes kila, ovolika mi mešina, samo što ne puknem. Udri jače, Noris Čače!

-Jaoo, pa to je onda taj isti dan bio, njeknja, na tortu kad beste, pa ti otidna, a on ostana, ali nedoklepan, nedopijen. U jedan ma’, ripna kao uboden, sa’ću ja da se vratim, i otidna, boktepita de. Nema ga, nema, eto ti ga u neko doba, ulazi u kuću, nosi neakav riljač, ašov, i kopač, i vije na sav glas! Ja iz pamet se istera, i deca.

-A ti ga bar znaš, komšijo, on jes da je ovolik bandzov, i ti si ga krstio Čak Noris, ali on na brobinjka put nije preprečio, takva je to duša. Ama, po sokak kad ide, pa ti se čini da mu je krivo što gazi onu kaldrmu. I, kao Tarzan ili Mogli, voli životinje, zbira po putišta nedotepani kučiki i mačke, donosi doma, pa sve ja to lečim i čuvam. U našu kuću, što se kaže, kuče i mače zajedno spijev. Tako je doveo jednoga dalmatinera pre neku godinu, tako je našo i mače, doneo ga doma, pa sad kuče i mače ne mogu jedno bez drugo. Detant.

-I stoji ti on s onaj alat i rove, reko, što ga znam, vijetnamski sindrom u ovu ludu državu, s kopač svi će istepa, a s riljač će kopa rake. Sedna. Ženo, daj po tri rakije! Pa ti kolko možeš, a za ostalo gajle nemaj, ja će prebajem! Prineso mu ja, on sedi, pije i plače. Vidim ja da ovde nema ništa od foks krajm, pažljivo ga pitam – dobro, muže, što beše, de si to kopao i riljao, u nadnicu li negde beše, pa nismo dotle došli?

-Ne, kaže on i jeca, ma jedva zbori, nađo na sokak naše mače, neki dušmanin ga pregazio, i ja ga sa’rani dole pored reku. Riljač mi je za to bio, a kopač je tu, da ga nauljim, ali neće ga klepam, i dušmanina kad nađem, da mu presudim.

-Ja kad to ču, preseko se! Jes da psujem ranjeni kučiki i mačke što on donese, ali nekako ti prirastu za srce, kao deca, božemeprosti. Počnem i ja da rovem, barabar s njega. Eto ti ga kuče, dalmoš, i ono počna da zavija, kad nas vide onakvi. Auu, auuu, vijarnik u kuću.

-Kad, po njega, eto ti ga i „pokojnik“, mačor, i on mjauče, vidi mi žalimo, pa i on žali, nema veze koga. Čekaj be, reko, muže, pa li evo ga mače, živo-zdravo, što si ti to pored reku saranio?

-Na njega, oči mu ispadnaše kao čamovi čvorovi; počna da se krsti, ženo, daj svetu vodicu da naprskamo ovoga aveta, maločas ga sa’rani, a on živ! Pa još poviše kad udari u vijenje, sad pa od sreću, ili tugu, ne znam. Pa dobro, što ti je sad? Evo ga mače, evo ga kuče, evo sam ja, deca su na sprat, živa-zdrava, evo ti tri rakije, razbaravi se, čoveku!

-On kad ga grabna ono mače, pa kad vikna da ga gmeči, od milos’, da ne ripna’  da ga otnem, teše da ispušti dušu, da muž mi ne izabi riljač i kopač na tuđo mače. A dalmatiner, kuče, samo vrti s rep, i ono srećno, valjda misli – pa ima još kučiki na ovaj svet, ihahaa, gazda kolko li će sa’rani pre mene…