Naši političkii predstavnici, kada kroče u prestonicu, više se bave ekonomijom, manje ideologijom. Dominiraju lokalpatriotski ali prevshodno lični interesi. Ništa krupno, da se razumemo: neka parica sa strane, malo bolja kola, stančić u Beogradu i letovanje na Halkidikiju, ali svake godine. Malo li je?
PALMA, BŽEŽINSKI I ANTIĆ: Od 2000. naovamo, ali i pre toga, od kako je u zemlji Srbiji zaživeo višestranački pluralizam, Vranjanci nikada nisu imali istaknutog predstavnika u vrhu bilo koje od ovih velikih, manje važnih ili stranaka tipa jogi letači. Bilo je naših, da se razumemo, u predsedništvima, izvršnim i glavnim odborima i drugim važnim partijskim organima, poslanika, ali nekog koga bi i šira srpska javnost prepoznala kao važnog učesnika u političkom životu Srbije – da me stavite na najteže muke, ne bih mogao da se setim.
Dobro, imali smo u Miloševićevo vreme nekoliko ministara i Dragana Tomića, potpredsednika Vlade, ali ni oni nisu bili političari u izvornom smislu te reči. Više su služili kao dekor, odnosno da popune teritorijalni kvorum, nego što su aktivno učestvovali u javnom životu.
Ako, makar površno, analiziramo političku scenu, videćemo da na njoj, istina, dominiraju “kevići” ali ima i podosta ljudi čak i iz mnogo manjih gradova nego što je Vranje. Hajde da krenemo od “praistorije”, od sada već legendarnih Bidže (Svilajnac) i Rake (Trstenik), bivšeg premijera, Nišlije Zorana Živkovića, ministra Dušana Mihajlovića iz Valjeva, Čačanina Velje Ilića… Slična je situacija i danas. Ako zanemarimo Ivicu Dačića i legendarno Žitoradje, evo, na primer, tu je Palma. Jagodina, pre Dragana P. Markovića, ni po čemu se nije razlikovala od Vranja. Naprotiv. Sada je ovaj grad važan pre svega politički, ali i ekonomski centar na srpskom nivou, a Palma je za vranjske političare, i ne samo za vranjske, Zbignjev Bžežinski.
U URS-u, pored Verka iz Kragujevca, koji je još u SPO imao zapaženu karijeru, vedri i oblači, recimo, jedan Boško Ničić! Iz Zaječara! Ej, iz Zaječara!? O njegovoj političkoj prepoznatljivosti na političkoj mapi Srbije govori to što je Boško bio čak i na Farmi, svojevremeno. Usporedbe radi, zamislite Zorana Antića u Velikom Bratu, uz Soraju, recimo. Science fiction morate da priznate!
I u drugim strankama, na istaknutim položajima su ljudi iz tzv. provincije. Ješić (DS), jedan od predvodnika Djilasove garniture je iz Indjije, tu je i u parlamentu veoma aktivni otporaš Srdjan Milivojević (DS) iz Kruševca, Užičanka Nataša Mićić (LDP) je bila predsednik Skupštine Srbije, Aflatoksin Knežević (SNS), pre nego što će postati minister poljoprivrede, bio je gradonačelnik Zrenjanina…
A Vranjanaca ni od korova.
Bez uvrede, za naše narodne poslanike, one iz prethodnih saziva, da nabrojimo samo neke; za pokojnog Milana Nikolića (SPS), Radoslava Mojsilovića (NS), Čedomira Stanimirovića (DS) ili Gorana Stefanovića (DS), i aktuelne Miroljuba Stojčića (SPS) i Dragana Nikolića (SNS), nije da se baš ne zna, ali van skupštinskih kuloara teško da bi ih bilo ko prepoznao. U najužim partijskim rukovodstvima, barem onom u javnosti eksponiranijem delu, takodje nema naših sugradjana, a u Vladi je, koliko ja znam, samo Negovan Stanković, državni službenik, nisam baš siguran u kom ministarstvu. To da je Stanković u Vladi, čini mi se, osim njegove najuže porodice i bliskih mu prijatelja, retko ko zna.
Osim potpune anonimnosti, naše političke predstavnike krasila je još jedna zajednička osobina. Imali su mnogo više uspeha u pribavljanju materijalnih dobara, kako za zajednicu, još više za sebe, nego što su se trudili da vaspostave nekakav politrički autoritet jer je opšte poznato da nama sa juga, kada kročimo u prestonicu, više leži ekonomija od ideologije. Ali, ništa krupno: neka parica sa strane, malo bolja kola, stančić u Beogradu i letovanje na Halkidikiju, ali svake godine. Malo li je?
Ipak, hajde, više hipotetički, da postavimo pitanje zašto je to tako?
NI PARTIZANI NI ČETNICI: Plašim se da bi došli do odgovora moramo malo da zadjemo u istoriju. Ne bih da potežem kliše kako smo se i sa Turcima sasvim dobro slagali, ali moram da se vratim u četrdesete godine prošlog veka i period naše revolucionarno – oslobodilačke borbe. Ovaj naš kraj, u čuvenom NOB-u (bliže odrednice za mladje generacije: znate ono, partizani, četnici, Nemci…), imao je samo jednog narodnog heroja – Simu Pogačarevića. Zvanično, drug Sima je poginuo 20. decembra 1941. godine, u sukobu sa bugarskom vojskom, na mestu zvanom Dobra Voda, u blizini Vranja. Nezvanično, prvi revolucionar vranjskog kraja stradao je sa dve kokoške u rukama, dok se vraćao iz Sobine u obližnju zemunicu.
I od partizana to bi, uglavnom, bilo to.
Što se tiče Jugoslovenske vojske u otadžbini, medj’ širokim narodnim masama poznate kao četnički pokret, istorija je, barem što se tiče ovog kraja, još nemilosrdnija. Spominje se, tu i tamo, jedino komandant Ristovačkog korpusa Jovan Djorđević Gulja ali njegova slava je prevashodno lokalnog karaktera: selo Buštranje i okolina.
Skromno, nema šta. Ni partizani ni četnici. Ali, i partizani i četnici.
Uvek osetim blagu grižu savesti kad me pašenog, Šumadinac iz Kraljeva, onako, kao u šali, podseti na istorijska vakta uz opasku da kod njih, tamo, nema zaseoka bez narodnog heroja ili barem četničkog vojvode.
Moj pašenog, što bi mi rekli, badža, kurčeviti Šumadinac, medjutim, ne shvata da je ovakva naša ratna prošlost plod zapravo duboke, genski usadjene južnjačke racionalnosti. Što bi se mi tamo tukli, vucarali po šumama, ginuli, kad to srbendama iz Čačka, Kragujevca, Valjeva, ionako predstavlja neopsivo zadovoljstvo kojeg se nisu odricali ni u jednom ratu vodjenom do sada.
Ovaj istoriografski izlet, ko je imao strpljenja da ga pročita, zapravo je fenomenološki predložak za aktuelnu političko – kadrovsku situaciju.
Umesto nekakve sociološko – filozozofske analize, možda će najbolji odgovor da pruži jedan karakterističan primer.
Možda neće neko verovati, ali kada je 6. oktobra 2000. u Vranje stigao 5.oktobar, Dušan Petrović, za neupućene, onaj Šapčanin što je za Borisova doba bio, praktično, drugi čovek u državi, i izvesni Dragan Janjić, ako ga se uopšte neko seća, sada, valjda, profesor u nekoj srednjoj školi, tada predsednik Opštinskog odbora “žutih” u Vranju, u hijerarhiji Djindjićeve Demokratske stranke, imali su gotovo isti početni položaji i značaj.
(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.