Samo pazi na decu

, ,

Trebalo je da se vratimo kući, u planinu, bez obavljenog posla, kupovine creva i kabla. Moj Jovica seo je na stolicu u čekaonici i  – stropoštao se

– Umre nam čovek, bojim se zatvoriće se kuća. Slušala sam to od starijih, sumnjala u tako nešto, a evo šta nas snađe, izgleda tako će da bude – skoro da nariče Milunka Velimirović (34), u zaseoku Bain Dol u Golemom Selu, visoko ispod planina.

Jovica Velimirović (45), njen muž,umro je na Internom odelenju u Vranju, 25. marta. Kako kažu njegovi, palo mu je teško, tri dana je bio u komi, na apartaima, i ispustio dušu.

– Mnogo beše emotivan, kažemo mu da se ne nervira, nema vajda od toga, ali izgleda da su briga za decu, nemaština i nepravda bile jače od njega. Šta je mogao, siromah, svakog jutra kad ustanemo prvo pomislimo zašto tol’ko radimo kad od toga ništa ne izlazi na videlo. Vodu nemamo, živimo u Golemo Selo, a ono maahla visoko gore, put nikakav, kad padne kiša i peški ne može da se prođe – priča Milunka i još ne veruje da njenog Jovice nema.

ŠTA ĆE BITI SUTRA

Ostala je samohrana majka, sa ćerkom Milenom (12), učenicom petog razreda Osnovne škole “20. oktobar” u Vlasu i sinom Miroslavom (10), učenikom četvrtog razreda u Golemom Selu. Sa njima je i Jovičin otac Vlada (71), omaleni čovek leđa povijenih od težačkog rada, sa očima usahlih od tuge za izgubljenim sinom. Nekadašnji građevinski radnik po Beogradu, gleda unuke, drhturi mu starčako telo, noge klecaju, pridržava se za stolicu i nekako uspeva da sedne. Zemljani pod kao da će svakog časa da popusti od težine nakupljenog bola i svežih suza prolivenih za Jovicom, koje kao da kaplju sa zidova i čađave tavanice prizemne sobe. Na krevetu, stisli se jedno uz drugo, Milena i Miroslav mezimci Jovičini, kojima je, kada bi ih zagrlio i poljubio, tepao: “Al’, smo, danas, lepi!”.

Još uvek čekaju da im se tata pojavi na vratima, da mu potrče u susret i zagrle. Nikad ne bi došao praznih ruku, sve je moglo da fali, ali njegovoj dečici je moralo sve da se priušti, koliko je bilo moguće u surovim planinskim uslovima.

Jovica je sa suprugom Milunkom i ocem Vladom uspešno održavao domaćinstvo na vekovnom ognjištu, radeći od jutra do mraka. Milunka i on su bili zaposleni u pogonu konfekcije “Jumko” u Golemom Selu, on kao radnik u šivari, a ona u odelenju za peglanje. Imao je 12.500 platu, a Milunka od 8.000 do 10.000 dinara, zavisno od norme. Radili su, ali plate su kasnile. Prema Milunkinoj računici celih šest meseci. Kada bi došli s posla, nakon ručka “na brzinu”, latili bi se poljoprivrede od koje su živeli. Imaju tri krave hraniteljke, a za njih je trebalo obezbediti hranu. Radili su na livadama, kosili travu, balirali, skladištili. Sira nisu pravili, mleko su davali na otkup. Od toga, i minimalne penzije oca Vlade, živelo se. Deca su rasla, obaveze su bile sve veće.

– Jovica se bojao kako će biti sutra, a lepo mu kažem gledaj kako će biti danas, zar ne vidiš dokle je stigla država, a kamoli mi. Do sutra treba vreme, cela godina, bre, moj Jovice; al’ ne sluša. Hteo je da uvede vodu, imali smo bunar pred kućom koji je presušio. Od kako nestade vode u bunaru, poče da nas podilazi neka nesreća. Prvo, razbole se svekrva Slobodanka, zaleže u krevet, muke naše, posebno na oca Vladu, koji je šećeraš i tri puta se dnevno šprica. Pre dve godine umre, a da bismo izveli red oko sahrane morali smo da uzmemo kredit od 200.000 dinara. Do Nove godine ga vratismo i Jovica reče da je vreme da se ponovo zadužimo i uvedemo vodu, da se deca i mi kao ljudi jednom okupamo. Prošle zime, kad je pao onaj veliki sneg, morali smo dva meseca da ga sakupljamo i topimo kako bismo napojili krave i  okupali se – priča Milunka.

Pored kredita, kada je starica umrla, stigla im je i tužba zbog duga za struju od 20.000 dinara. Morali su da odu u vranjsku Distribuciju i sklope ugovor da će dug vratiti u 10 jednakih mesečnih rata.

– To vratismo, sada gledam imamo novi dug 25.000 dinara. Deca čim se smrkne ležu u krevet, a šta drugo da rade, kad napolju prema šumi zavijaju vukovi – kaže Milunka.

Jovica je sa ocem Vladom, komšijama i drugovima uspeo da 300 metara naniže od kuće pronađe izvor vode na metar i po dubine. Vode u izobilju i njegovoj sreći nije bilo kraja.

– Da bismo uveli vodu u kuću trebalo je da kupimo 300 metara creva i isto toliko kabla za struju, pa da prisredimo jedno odelenje kao kupatilo. Računali smo, bez 1.000 evra to ne bismo mogli da završimo – navodi Milunka.

ZAVET

Jovica je bio uporan, govorio je da čim podignu plate, pošto imaju dozvoljeni minus, uzeće sve što mogu, plus čekove i posao će biti završen.

– Petak beše, 22. mart, javiše nam da su plate legle i da možemo da ih podignemo u Vranju, u Poštansku štedionicu gde smo imali otvoren račun. Meni nije bilo dobro poslednjih nekoliko dana, ubi me visok pritisak. Jovicu uhvati grip, nedelju dana se špricao i primao  infuziju u Vlasu. Bio je i šećeraš, dva puta se dnevno špricao, ali to mu nije smetalo da radi za trojicu, i na poslu i kod kuće. Zbog visokog pritiska uzela sam uput za internu ambulantu u vranjskoj bolnici, a taman se uklopilo da odem na pregled i da podignemo plate i čekove. Ja kod lekara, a Jovica u Poštansku štedionicu – priča Milunka.

Nakon nekog vremena, ona je došla na red za pregled, a onda je naišao Jovica, besan i nervozan, jer pare još nisu legle. Trebalo je da se vrate kući u planinu bez obavljenog posla, kupovine creva i kabla. Seo je na stolicu u čekaonici i stropoštao se.

– Čula sam kako ljudi viču: “brzo kolica, čovek umire”, ma, imala sam neki predosećaj da je to moj Jovaca. Izletim napolje, a on naslonjen, gleda me, i tiho zbori, kao da valja jezikom:  “Pazi na decu”, i počeda gubi svest. Kolica za prevoz u ambulanti nije bilo, pa ga ljudi koji se tu zatekoše prenesoše teškom mukom do internog. Tamo ga odmah primiše, uslediše pregledi pa aparati. Rekoše nam da idemo kući, vikend je. Vratila sam se i dve noći sanjala kukavice kako obeleću kuću i silom žele da uđu kroz prozore. Jurim ih, a one navalile. U ponedeljak, u pola sedam ujutru, javiše da je Jovica umro.

Milunka sad samo misli na Jovičin zavet:

– Samo na jedno mislim, kako ću ovu slatku dečicu da izverdem na put! Od države nema Bože pomozi. Da nisu bile komšije i kolege ne bismo mogli Jovicu da sahranimo. Kolege radnici sakupili 22.000 dinara, ostalo smo se uzajmili. Ne smem kao Jovica da mislim za sutra, inače, gotova sam, jede me visok pritisak doći će glave od sekiracije. A i, otac Vlada kopni vidi se – priča Milunka.

Jovičina humka je sveža, pre neki dan stavljali sedmodnevni pomen, deci i Milunki naviru suze; ni mi nismo od kamena, opraštamo se žurno, dolazak provale oblaka još više pojačava mučan utisak.