O nesrećni moj živote

,

Po metru nas plaćaju 650 dinara. Radimo po 15 dana u mesecu, a isto toliko odmaramo u Uševcu, snagu da povratimo. Mesečno nam, odbijemo li najosnovnije troškove, ostane oko 200 evra. Golema je to para za nas, imamo za hranu i ćerki da pošaljemo da plati stan u Vranju gde pohađa četvrti razred Srednje veterinarske škole

Supružnici Dragan (51) i Nadica Ilić (43), iz sela Uševce kod Vranja, zarađuje za hleb i školovanje ćerke Vesne radeći kao šumski radnici. Njeno radno mesto je među stoletnim bukvama u Graničnoj šumi na planini Goč, kojom gazduje JP Srbijašume. Sa Draganom koristi prostoriju u dvospratnoj šumskoj kući koja je u fazi propadanja, karakteristično u današnje vreme kada je državana imovina u pitanju.

– U srećna vremena u kući je stanovalo po 40 šumskih radnika, primalo državnu platu, bilo je kujne i kuvarica, prodavnice…- sa setom kaže Nadica.

NADICA, ŽENA MUŽ

Do prevoja na planini Goč, koji vodi prema nekadašnjem izletištu zvanom “Jezero”, 10 kilometara sevrozapadno od Vranja stižemo autobusom. Tu nas čeka, Dragan, šumski radnik, sredanjeg rasta, živih pokreta i nasmejanog lica. Prihvata kese sa hlebom koji je naručio da mu donesemo, dovoljno za dve nedelje boravka u šumi. Penjemo se u stari, ali moćni „Fijatov“ vojni džip i krećemo prema odredištu, šumskom domu Ilića.

– Biće sunca danas, a juče kiša i sneg, kakva  vejavica, prst se pred očima nije video – kaže Dragan.

Put pun rupa, izrovan od prolaska teških kamiona koji teraju drva za “Šumsko” u Vranju. Kod “Jezera” nastavljamo pravo i ulazimo u Graničnu šumu. Penjemo se vijugavim, klizavim putem. Dok se džip zanosi iznad provalije, strah razbijamo pričom.  Novica Cvetković, laborant iz Vlasa, naš vodič po Poljanici i okolini, bled u licu, pevuši pesmu “O nesrećni moj živote”, od Kemala Malovčiča.  

– Naziv Granična šuma datira odavno, kako su meni moji preci pričali, još od 1878. godine kada se Vranje i ovaj kraj oslobodio od Turaka. Tu je tada bila uspostavljena nova granica sa Turskom i važila je do 1912. godine kada smo oslobodili i krajeve prema Bujanovcu i Kosovskoj Kamenici. Kroz šumu je tad prosečen put, a bile su i karuale. Postoji rupa od od turske karuale, stotinak metara od naše šumske kuće – objašnjava Dragan.

Do “šumske kuće”, dvospratne zgrade u vlasništvu vranjskog “Šumskog”, koja je od asfaltnog puta, odakle smo pošli, udaljena osam kilometara, stižemo nakon 45 minuta vožnje, putem gde vam se utroba pomera levo-desno, gore-dole, a glava udara u limeni krov džipa kao palica u bubanj. Napadno sunce bije u oči, dok hladan vetar reže i probija se kroz neadekvatne jakne do tela. Kape su obavezne, nabijene  preko ušiju, samo oči da se vide. Dočekuje nas domaćica, Nadica, “žena-muž”. Sa njom i njeni psi: Liško i Bobi.

Vremena za gubljenje u šumi nema. Dan je kratak, a po noći povratak nemoguć. Okrpeljujemo se kaficom, sirom, domaćim jajima i paprikom iz turšije. Jede se i dobro začinjena pileća čorba, pred polazak na rad.

– Prezalogajimo malo, mora se, da se naglo ne izgubi snaga pri radu. Preko dana bitno je da je pored nas uvek balon sa izvorskom vodom. Inače, od umora ne jedemo pre deset sati uveče. Tada obrok traje sat vremena, povratimo snagu, legnemo i tako svaki dan.

Od živine imaju šest kokošaka koje su na njihovu sreću “pronele” jaja. Od stoke nemaju ništa. Žive po potrebi u Uševcu i u Graničnoj šumi. U Uševcu, Dragan se iz Vlasa prizetio kod Nadice. Žive u Grebanovskom zaseoku, 400 metara od glavnog puta gde je kuće zahvatilo klizište. Kuća im je napukla, a pomoćne zgrade su već pale. Svuda je blato, nemaju stoku, svinje, ništa. Imaju dva kobile koje im život znače: Micku i Bebu. Micka ima 35 godina, stara je, ali još uvek se drži i ne zabušava u radu. Beba ima osam i po godina, u punoj je snazi

Dragan izvodikobile koje se valjaju po blatu, “čiste” se, kako kaže Nadica. Prvo, mora da ih napoji, a onda se spremamo da krenemo 300 metara naviše, kaljavim putem kroz šumu, gde Ilići spremaju drva za kamione i radnike koji će doći da ih tovare. Da reporter i vodič ne bi išli peške kroz blato, da se ne  bi dangubilo, Dragan predlaže da se popnemo na kobile. Pristajemo kako bismo stigli što pre do odredišta i izbegli “kratak” dan.

Stižemo do oveće rupe gde je nekada bila turska karuala, vide se naređana drva, kao pod konac. Silazimo sa kobila i nastavljamo peške prema dubodolini gde se seku drva i tovare na konje.

– Mesto seče je dole, ide se putanjom, radimo u krugu od kilomertar do dva u prečniku od mesta gde ređamo drva – kaže Dragan.

Na ramenu, jednom rukom pridržava motornu testeru, drugom kantu sa uljem. Nadica vodi konje, a mi za njima. Klizavo je, mora se paziti kuda se gazi, jedna nesmotrenost i letite u jarak. 

KOPANjE BUNARA

Dragan seče obeleženu bukvu, posmatramo dok pada, seče je na trupce, a onda sekirom pravi cepanice. Radi brzo, sekira u njegovim rukama kao da je igračka.  Nadica mu u svemu pomaže. Crvena u licu, četvrtastog stasa, snažnih ruku i nogu, dominira okolinom.

– Nije ovo teška rabota, već najteža, samo smo svikli i ne znamo za lakše. U životu, pored seče drva u šumi, imali smo prilike još da kopamo bunare. Po 25 metra u dubinu. Pa, isto mu dođe, ne znaš šta je lakše, samo znaš da težeg posla nema. Kad znaš pomiriš se s tim, para mora da se zaradi, mora da se živi.

– Kad iseče buku i sredi je na komade, pa u cepanke, tovari drva na kobile koje same kreću prema putu, već su naučile maršrutu. Na putu ih čeka Nadica, rastovari i ređa cepanke po propisu. Dnevno ne možemo više od pet do šest metra kubnih da spremimo.

– Po metru nas plaćaju 650 dinara. Radimo po 15 dana u mesecu, a 15 odmaramo u Uševcu, snagu da povratimo. Zimi, od decembra do marta sedimo kući, zbog snega se ovde ne prilazi. Inače, kiša, vetar, grmljavinma, vejavica sa susnežicom za nas su normalni uslovi za rad. Mesečno nam, odbijemo li najosnovnije troškove za kobile, ulje, hranu, ostane oko 200 evra. Golema je to para za nas, imamo za hranu i ćerki da pošaljemo da plati stan u Vranju gde pohađa četvrti razred Srednje veterinarske škole – priča Dragan.

Vreme je da se krene nazad, pijemo još po jednu kaficu, sedimo pored planinskog izvora, krepimo se vodom. Pozdravljamo se sa Nadicom, “ženom-mužem”, Ostavljamo je da “namiri” Micku i Bebu, da prilegne i kako reče “kosti da odmori”. Svaka dalja reč je izlišna, videli smo kako se zarađuje za hleb, kako se dolazi do mesečnih 200 evra.