– Vozim se pre neki dan – kazuje beg sa Ostroga Grebena – iz našu koloniju Vranje na Ostar Greben, a kao što si je i red, ja na čivluk Vranje popijem, posedim s vas, moje čivčije, vikam po neku (kad je beg bio cicija), i opravljam se toplome domu, voda topla preko sto stepena, i to Farenhajtovi, Vranjanci tamo kuvaju jajca da uštede na struju, a mlade Romkinje na Peraljište prave bahanalije s pirajke.
– Ali, mnogo s’pke, brate, mnoogo! Golem čivluk! Te stani u motel, sedni s ovoga čivčiju, te natamo, nakud Ostar Greben (a sve idem po stari put, on je turistička ruta, a auto-put je poslovna), te stani u Rašku, te u Suvi Dol, pa kod Hrebeljanovića (ne znaš ko je taj, i ti si mi neki Srbin?!); pa li „Car Lazar“ be, ustašo nijedan!, pa u „Staklenik“, pa više se i ne sećam de, zovu me iz ostrogrebenski parlament, kažu, postao si populista, mnogo se družiš s naše čivčije, vranjsku gologuziju, i preti ti oduzimanje mandata. I ja ti ga nagarim, kao Šumaher, kad negde kod Tabaru, eto ti ih kešolovci, belo-žuto-zeleno-fluorescentno, mandaju s oni krugčiki „stop“, to valjda znači da se zaustavim.
– Auu, saobraćajna policija, narodna vlast, nije red da ih zaobiđem. Stanem, dobar dan, dobar dan; a prozor sam odškrinao dva milimetra, kolko da im dam dokumenta, jerbo ako ga ceo otvorim, ima da padnu u nesves’ od udar maligana, kandi iz mene kao na dedu mi kazanica.
– Gospodine, kažu, izađite iz vozila, na radar smo vas ufatili de ste pored kožara prošli sa 234,92 kilometra na sat, čime ste prekršili zakon o saobraćaju i … Dobro be, reko, dobro, jes da sam vozio malo brže, ali čekaju me važni državnički poslovi, i samo da znate, ja imam imunitet, kao poslanik ostrogrebenskog parlamenta!
– A imate li imunitet na maligani, pitaju oni, ili ste rezistentni? Ajde da dunete malo u ovu spravicu ovde, odma ćemo da utvrdimo. Aaa, ne, reko, neću da duvam, ni pod tačkom razno! Pa zašto nećete, gospodine, počeše oni da mi se ulaguju, slobodno dunite, to ništa ne boli. Iii, kolko su duvali, pa ništa! Samo izduvaše.
– Da be da, reko, izduvaše, znači popušiše; ne, ne, neću da duvam! Ali zašto nećete, uporni kešolovci, pa to vam je kao slikanje za ličnu kartu. Evo, ovde stavite ustašca, u ovu cucku, i dunete, i što je tu problem, za sekundu je gotovo. Ajde polako, blago nama, ajde saam, saam…
– Ne be ne, reko, neću da duvam, pa bog! Ali zašto, iščuđuju se oni?! Pa zato be, teče, što će vidite da sam pijan, neću da duvam, neću, nećuu…
– Ali, niko nije izbego ruci pravde. Otud odovud, završim ti ja kod sudiju za prekršaji. Jedan lik, zbrao veđe, samo mu fali bela perika, i ona crna toga, kao u haški tribunal. Ja, kreč; izgubi se kao opštinski budžet. Samo sam molio boga da me osudi na brzu smrt, giljotinu, kolac, ili čengele.
– Čuk čuk čuk! Optuženi, ustanite! Ja ripna kao uboden. Na osnovu izvedenih dokaza, ovaj sud vas osuđuje na strogu kaznu – deset ‘iljade dinara novčane kazne, koju možete da platite u tri jednake mesečne rate, i tri meseca oduzimanje dozvole! Imate li šta da kažete pre izvršenja presude?
– Ovaj, zapravo imam, druže sudija… Molim milost za moju grešnost, u vidu preinačenja presude, u smislu – mogu li novčanu kaznu da platim sve izjedna, a dozvola da mi se oduzima na rate?
***
– I kad smo već kod Ostroga Grebena, jedna dirljiva socijalna priča. Elem, mladi bračni par, fin, vredan i pošten svet, ali neopravni za paru, bega kinta od nji kao đavol od tamjan. A se učlane u neku stranku, kontaju, ovi su na vlast, pa tu nekako da se ofajdimo, ono ta vlast ode u majčinu, dođe druga. Oni u tu drugu, i ta pukne kao praska, oni opet na bezder. Ooo, muko mori moja! Te tako nekako se snalaze, on se muči po građevine, meša malter, sve se predstavlja da je iz Donju Ljubatu, morao je da prinauči bugarski, kade mi e teslata, kade mi e malamaška… A ona, privrti je neki rođak u pekaru, mesi li mesi, suka li suka, kao Jagodinka Simonović iz onaj film „Varljivo leto“. I opet nemanje, pa nemanje.
– I jedno veče, žljuva ti on za večeru nešto što se u naš kraj zove „banica s mrsolj“, i kaže na ženu si – slušaj, mora da se vadimo nekako iz ovu nebitnicu. Ja, kao pater familias, smislio sam sledeće: svaki dan kad polaziš od rabotu iz pekaru, a ti se uvaljaj u brašno, štomogajeći!
– Crni muže, dal si krsten, zašto da se valjam u brašno?! Pa zato mori, kokoždaco, kad te uveče otresem, iz futu, reklu i šamiju će ispadne taman tolko brašno kolko treba za jednu ljudsku banicu! A ja će priložim samoga sira!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.