Svaki novi dan sa Tomićem na čelu Simpa neumitno nas približava pravoj kataklizmi koju Vranje i okolina teško mogu ekonomski da prežive. Neko mora da skupi hrabrost i Predsedniku saopšti da je vreme za mirovinu
ALFA: Velin Ilić, do skora prvi čovek Alfe, jedna je od poslednjih hodajućih legendi vranjske privrede.
Decenijama je važio za uglednog privrednika a Alfa za jedno od najuspešnijih preduzeća, akcionarsko društvo i to u srpskim okvirima. Radnici zadovoljni, plate visoke i redovne, Ilić autoritet bez senke i primer kako fabrika može uspešno da se vodi i bez preteranog upliva politike. Doskorašnji prvi čovek Alfe nije nikada preterano bio politički angažovan. Jeste bio u SPS ali držao se mudro podalje od vrtloga koji bi mogle da ga odvedu u nepredvidive tokove svakodnevnog stranačkog angažmana.
Velin je, i povrh svega, uspeo da očuva imidž poštenog direktora koliko god to zvučalo kao tautologija. Spominjali su se stanovi po Novom Sadu, kuće, automobili i neke provizije ali kad su radnici zadovoljni i dioptrija je mnogo manja, pa Ilića nisu pratile neke afere koje bi ozbiljnije uzdrmale poverenje Alfinih radnika u svog dugogodišnjeg direktora.
A, onda, biće tome skoro godinu dana, kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je Skupština akcionara uskratila poverenje Iliću. Pojedini mediji, očigledno neupućeni u unutrašnja zbivanja u ovoj fabrici, čak su pomalo senzacionalistički, poludramatičnim tonom saopštili publikumu da je „smenjen uspešan direktor“.
Ilić je, sa svoje strane, poručio da se dobrovoljno povukao želeći da ustupi mesto mlađima. Sic!
Prave razloge tek je nagovestio Vranjanac Miroljub Aleksić, vlasnik Amasisa, najvećeg pojedinačnog akcionara Alfe koji je nedavno uspešnom javnom ponudom, po odobrenju komisije HOV-a, kupio i vecinski paket akcija od ostalih akcionara, poručivši, pomalo diplomatski da je „Skupština akcionara izabrala direktore koji neće raditi preko posrednika“, te da je Ilić „direktor starinskog kova, sa poslovnom filozofijom iz ranih sedamdesetih i stavom fabrika – to sam ja“.
Ono što Aleksić nije rekao za javnost ali je jasno predočeno radnicim bila je gorka istina da je fabrika dovedena na sam rub propasti. Ko je za to odgovoran, objasnio je detaljnije Aleksić ali se ipak potrudio da baš ne provuče Velju kroz blato mada oni, bolje upoznati, tvrde da je jedna od najeminentnijih revizorska kuća Moore&Stephenson , koja je nedavno češljala poslovanje Alfe unazad nekoliko godina, pronašla mnogo neposlovnih i nezakonitih poslova i poslovnih poteza koji se baš i ne uklapaju u sliku Velina Ilića, ni kao uspešnog a još manje poštenog direktora. O njegovim najbližim saradnicima i smenjenom i odstranjenom kompletnom poslovnom rukovodstvu, o njihovoj imovini i nacinu na koji su radili, da ne govorimo.
Kako god bilo, Velin je smenjen ali je dobio kancelariju, telefon i sekretaricu. Čime se tačno bavi, osim što popunjava ukrštene reči, teško je reći ali je isključen iz lanca onih koji donose važne poslovne odluke.
Siguran sam da će Velin Ilić, kada bude uživao u penzionerskim danima i premotavao životni film, biti više nego zahvalan Miroljubu Aleksiću jer ga je spasio iskušenja pred kojima je i tek će biti njegov pandan u Simpu.
SIMPO: Da li će Dragan Tomić imati kome da zahvali? Čisto sumnjam.
Potpuno sam siguran da bi u skromnoj lokalnu političkoj istoriji naše varošice značajno mesto zauzeo onaj junoša koji bi se odvažio i javno izgovorio istorijsku rečenicu sledece sadržine:
„Dragane Tomiću, hvala ti za sve, ali vreme je da odeš u zasluženu mirovinu.“
Pravi trenutak za ovakvu poruku neprikosnovenom autarhu Simpa i juga Srbije bio bar pre desetak godina kada je jošI bilo nade da Simpo može da se prilagodi novim uslovima poslovanja.
Simpo je danas prezadužen, pod višestrukim hipotekama, godinama bez jasnog programa oporavka ili strateškog partnera koji bi uneo neophodan svež kapital i modernizovao proizvodnju. Nema naznaka, što je najgore, da se bilo šta promeni.
Ubeđen sam, bez obzira na to, da ni danas nema na vidiku osobe iz postojećeg lokalnog političkog establišmenta koja će se usuditi, u dogledno vreme, ne da izgovori, nego i da dođe na ovakvu bogohulnu pomisao.
Svaki novi dan, na žalost, sa Draganom Tomićem na čelu Simpa neumitno nas približava pravoj kataklizmi koju Vranje i okolina teško mogu ekonomski da prežive. To će vam reći svaki ozbiljniji ekonomista koji nije opterećen dnevnom politikom. Ovakve ocene su se, doduše, i do sada izgovarane samo nije imao ko da ih čuje. Čutalo se i još se ćuti Iz političkog oportunizma, udvorištva, neznanja, straha od još uvek ne male Tomićeve moći i uticaja, ili bojazni da se svi skupa suočimo sa činjenicom da ovaj kraj očekuje još jedna faza propasti, bede i novog siromaštva. Svejedno, rezultat je golim okom vidljiv a agonija se nastavlja u nedogled.
Mogao bi rečenicu sa početka teksta da izgovori, recimo, i Mlađan Dinkić. Logično bi bilo jer on, godinama zadužen za srpsku privredu, sasvim sigurno, zna dubinu provalije u kojoj se Simpo nalazi. Lider URS-a, međutim, dovoljno je politički pragmatičan da ne želi još i da natovari na svoja leđa pola Vranja koje i dalje u Tomiću vidi nepatvoreno božanstvo u ljudskom obliku. Voleo bih da grešim ali, sve sam uvereniji, da se Dinkić odlučio za eutanaziju Kompanije, uz povremene finansijske infuzije, sve nadajući se da će sa definitivnim kolapsom Simpa I posledicama morati da se suoči Tomić a ne on.
Nekadašnjem gigantu spasa, da se razumemo, sa ili bez Tomića, nema. Barem ne u obimu i obliku u kojem doživotni predsednik HK Simpo uporno pokušava da ga održi.
Postavlja se logično pitanje zašto, ako je tako predvidljiva budućnost Simpa, Tomić treba da ode i posveti se unucima umesto što vuče za rukav ovog i onog političara da prisedne na njegov već dotrajali kanabe?
Odgovor je vrlo jednostavan. Možete li da zamislite Dragomira kako saopštava najmanje polovini zaposlenih u Simpu da od sutra za njih nema posla ni plata?
Naravno, ne.
Ni po jada što bi ogromna većina tih ljudi i narednog dana uredno došli u fabriku, obukli mantile i krenuli ka radnim mestima. Njihov mentalni sklop nije sposoban da prepozna kao stvarnost situaciju u kojoj im Njihov Predsednik kaže da se jedan san završio.
Veći je problem što ni sam Tomić takvu situaciju ne smešta u realnost. Prilično sam siguran da Dragomir i dalje veruje da je Simpo u trenutnim problemima koje će on sa Dinkićem, Vučićem, Tomom ili već kim rešiti i sve će biti po starom.
A, neće, na žalost i Tomića i Simpa i Vranja. Samo neko treba da skupi hrabrost i kaže Predsedniku da je imperija koju je gradio 30 godina klinički mrtva i da je na aparatima za veštačko disanje.
Pred Simpom su dva puta.
(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.