U SATANINOM GNEZDU

Ej, šta ti je život! Da vam je neko pre koju godinu rekao da će Toma Nikolić marta 2013. otići u audijenciju kod pape u Vatikan, pomislili biste ili da je ozbiljno lud, ili da ste, pak, vi ludi. Kad ono, predsedatel se uparadio u tamno odelo, podšišao i onaj deo na vratu koji mu je obično rutav, i pravac kod Franje. Nije ga, začudo, odlikovao, ne znamo da li mu je preneo neki ferman od kolege mu Irineja, verovatno mu je kazao koju o Svetoj srpskoj zemlji a možda ga je pozvao i da dođe u Niš, ne na burek i roštilj nego kod Konstantina. A, kao što znamo, u goste se ne ide sa rukama u džepovima, pa je Nikolić, za pretpostaviti je,  ko što red nalaže, spakovao litar „tomovače“, direktno iz Bajčetine. Misao se nekako logično nastavlja, pa već vidim prvu damu kako, uoči leta za Rim, dok vozač čeka u dvorištu a Toma je nervozno požuruje, iz rerne vadi gibanicu za Franju. I tako dalje, i tome slično – nastavite kako vam volja. Meni je, međutim, nešto drugo u mislima, nešto na šta ovih dana po blogovima i medijima podsećaju radikali.  Malo je, recimo, poznato, da se predsednik Nikolić svojevremeno bavio i pisanjem, a posebnu je pažnju skrenuo kao recenzent nekih od kapitalnih dela srpske esejistike. Tako je 2006. napisao recenziju (zajedno sa Aleksandom Vučićem, vicepremijerom) za monumentalno delo svog kuma, Šešelja dr Vojislava – „Vatikan, glavno satanino gnezdo“. Tada je, na promociji knjige, na jednom od „naučnih“ skupova za Šešeljevu odbranu, izgovarao rečenice tipa „na kraju i posle svega ti isti su nastavili da nam razaraju zemlju, otimaju teritorije, a mi i dalje moramo da se pravimo da nam njihove, naravno ironično izgovorene poruke ljubavi beskrajno prijaju i kao narodu odgovaraju. Nećemo to da trpimo. Neće to ni Srbija više da trpi..“ Za poklonjenje Svetoj stolici postoji nekoliko, manje ili više, logičnih objašnjenja. Ili je loše oprao kazan pa je u njemu, dok je pekao onu svoju čuvenu mučenicu, ostao metil-alkohol, koji ume da pomuti razum; ili je Dragica htela da skokne do Rima da baci sitniš u Fontanu želja; ili je, jednostavno, samo želeo da Franji pokloni kumovo grandiozno delo – iako u godinama, čoveku se možda razdani sa kim je proveo skoro ceo život. A možda, možda je naš predsednik toliko hrabar čovek pa je rešio da se goloruk obračuna sa sotonom lično, i to na njegovom terenu!