Ja uz’o uzo, pa od uzo skroz se oduzo

Menja se Vranje, menja mu se stanovništvo, mentalitet, govor. Ranije su „Vranjanci po zanimanju“ tražili da se seljacima, „dođošima“, postave rampe kod Zlatokopa, Raške i na Šaprance i Šerap, pa da plaćaju ulaz u grad. Niko samo nije znao da kaže od koga će da kupe espap na pijac, i šta će žena da zgotovi za biždeci, koji sednu uz sofru, i deru se – „što ima, mori, za jedenje“?!

Tako, neki dan idem po sokak, eto ti sreću se dva lika, ovoliki derepi, trista godine živim u Vranje, takvi ko što su oni, moje oči još ne videše. Pa kad padna jedno celivanje, ruke šire, u lice se ljube. I na čudan način izražavaju zadovoljstvo što su se videli:

-Dje si, bre, ućeram ti mrtvu žabu u guz’cu!

-A đe si bre ti, jebo kučki svatove!

I tako, Vranjanci po zanimanju da znate, naši seljaci još malko, pa od blato ima da ih pravimo.

***

-Advokate, što sam našo dobar oglas za letovanje, nego malko mi skupo, ali po onu ponudu, bogami, ima da uštedim, i da idem tamo.

-Pa de ti je to?

-To je grčko ostrvo… kako se zvaše… eee… Lezbos! Lezbos! Pa ti tamo nude nekakva ludila, đakuzi, bazeni, masaže, i svakakve druge đavolije. Jes da je skupo, ali će se stisnem, će prišparam, i će idem na taj Lezbos. I još kažu, tamo ti je najbolji uzo u celu Grčku! Lelkee, što će mu se izlezetim… U reklamu piše – „ja uz’o uzo, pa od uzo skroz se oduzo“! Lezbos… ama, nešto mi to poznato zvuči, čuo li si ti, advokate, za tako nešto?

-Čuo sam, tečo, kako da nisam. Na to ostrvo je živeo Aristotel pre nego što ga je Filip Makedonski pozvao na svoj dvor da mu podučava sina Sande Makedonskoga. Pa je tamo živela čuvena grčka antička pesnikinja Sapfo, koja je okupila sve najlepše žene iz Grčku, i pusti mašti na volju, kakve ženske bahanalije su se tamo dešavale. Pa je cela ta ženska populacija, po to ostrvo dobila naziv lezbijke, što ih mi zovemo lezbače. Eto, to ti je ukratko to; a ti, ako si već s one strane seksa, pušti ženu ti tamo da ide sama, a ti idi na ostrvo Gejos!

***

-Mamo – pituje ćerkica kevu – danas je sobor u Dugu Luku, mogu li da idem, da odigram neko kolo, da izližem jedno petliče, da se vrtim na ringišpil?

Radnja se dešava u selo nadomak Ostroga Grebena; a devojka, pucka! Napupelo, sisice kao kruške blaguni, bradavičke joj iskočile kao detinji pačiki, dupence kao dva nemačka šljema.  Jatka!

-Može ćerko, može, i mama je išla kad je bilo za vreme, ali ne možeš sama, svet što će kaže? Jes da je u moje vreme bilo drukčije, ali ovo si je ostalo isto – devojka bez mušku pratnju, nekoga iz rodbinu, nije red sama da ide po sobori. Nego zovi ti brata ti od tetku, Djorđu, pa on neka te vodi. A kolko se sećam, Djorđa te vodio na sobor i u Lukovu Glavu, lanjsku godinu.

-Jeste, mamo, znam ja to, i zvala sam ga Djorđu da me vodi na sobor. Ali on, ovo-ono, vidim nešto ne mu se ide.

-Pa zašto neće Djorđa? Božee, očuvala sam ga kao moje dete, a on ovako. Pačavru će ga napravim, samo da ga vidim!

-Ne znam, mamo. Lanjsku godinu, kad besmo na sobor u Lukovu Glavu, i predlanjsku, kad me vodi na sobor u Prvonek, mnogo smo se lepo proveli. Mene me jebaše, a Djorđu ga tepaše. I na mene opet mi se ide, ali Djorđa, ne znam, nešto oguzuje.

***

Na apel „Mrke strane“, da se njeni fanovi javljaju i vlastima dostavljaju svoje probleme, dobijamo sve više dopisa; od koga je, dosta je, za koga je, i previše je. Od građanina (ime i adresa poznati redakciji), dobili smo poštu:

„Zovem se S. i živim u vranjskom  naselju Č… U ovom naselju postoji više pasa lutalica koji nemaju gospodara. Zbog gladi i zato što o njima niko ne vodi računa, ovi psi su osnovali divlji čopor, čiji je vođa jedan veoma podmukao pas. Ovaj pas veoma u glavi liči na vučjaka, a u telu i boji na šarpalninca, što dovodi do zaključka da je u pitanju mešanac, a ne napušteni čistokrvni pas. Ovaj pas hoće podmuklo da napadne i ne bira osobe, napada odrasle ljude, decu i stare ljude koji jedva idu. Taj pas se može videti kod fontane ispred pošte, oko crkve, kod bolnice i sve do sportske hale. Na tom području on je osnovao svoju teritoriju i napada ljude. Komšije su nekoliko puta zvale šintere, ali u susednoj zgradi žive brat i sestra koji i sami čuvaju pse i ove pse lutalice skrivaju pre nego što šinteri dođu. Zbog opasnosti od zaraza usled ujedanja, jer ovi psi nisu vakcinisani, a ima koji su bolesni, molim odgovarajuće organe da ih pohvata i postupi po zakonu sa njima“.

Jeste li pažljivo pročitali? „Mrka strana“, znajući koji su njeni verni čitaoci, skreće pažnju – ne radi se o kojem političaru ili direktoru. (Ovo neka ostane među nama; prvo je i meni to palo na pamet).