Mićko se ne boji vukova

, ,

Mihajlo i Nemanja Aleksić jedini su đaci osnovne škole u Trsteni,  selu oko 30 kilometra udaljenom severozapadno od Vranja, a tri od administrativne granice sa Kosovom i Metohijom i opštinom Kosovska Kamenica. Škola, kažu, sagrađena 1964. godine, od slabog materijala, od tada “nijedan ekser nije zakovan”. Kako selo propada i nestaje tako i ona

Mihajlo i Nemanja svakog dana dolaze od svoje Čukinske mahale do škole uskom planinskom stazom uz koju vijuga plahovit potočić. Putuju četiri kilometara u jednom pravcu, ne bojeći se vukova i drugih divljih životinja. Kad padne sneg, do škole ih dovodi otac Nebojša, šumski radnik, koji debelom granom i nogama pravi usku prtinu kako bi bezbedno sišli. Kad se završi nastava vraća ih natrag. Ostalim danima, kad pada kiša, duva jak severac, kad mraz okuje zemlju ili sunce udara u čelo, prati ih verni pas Mićko, njihov najverniji drug.  Mihajlo, Nemanja i njihova sestra Andijana žive sa ocem Nebojšom, majkom Slavicom i bakom Todorom.

MOKRE NOGE KRAJ BUBNjARE

 Nebojša je jedno od 16-toro dece Voje i Desane Aleksić, iz susedne Samardžijske mahale, koja je skroz opustela. Deca, koja ostadoše od Boga odražana u životu, našla su svoj put. On se skrasio kod ženinih roditelja, Zarija i Todore, bežeći od velikog siromaštva u nešto manje, prihvatljivije. Došao je i ostao da održava kućno ognjište, stalno u poslu, svestan da mora da prehrani decu, školuje ih i udomi. Često je odsutan po okolnim šumama gde naporno radi, da bi se zadržao koji dinar u džepu, za “dobro i loše”, što bi kazala njegova tašta Todora.

– Kad završimo sa školskim obavezama, sa majkom brinemo o kravama i svinjama. Imamo tri krave, zna se tačno koja je čija mezimica. Na taj način vezujemo se za njih i bolje ih pazimo i čuvamo. Znamo da su naše hraniteljke i volimo ih – navodi Mihajlo.

– Uveče se okupljamo oko toplog šporeta, mleka i pečenog krompira i gledamo televiziju. Volimo fudbal, ali nemamo loptu, radujemo se seriji “Montevideo, Bog te video”. Stanoje je naš junak – priča, kroz osmeh, Nemanja.

Pametni, skromni, imaju samo dve želje, da im tata kad dovoljno zaradi para kupi polovan kompjuter i da upoznaju Stanoja iz “Montevidea”. Kako reče Nemanja, da im ispriča koliko će golova Tirke i Moša da postignu do kraja serije.

Trstena je selo koje polako, ali sigurno odumire. Sa njom i ceo kraj, sa raskošnim prirodnim lepotama. Mahale raštrkane po brdima, daleko od puta, u njih šest, u oko 100 kuća, živi još pedesetak meštana. Od toga, šestoro dece.

Dejan Popović je učitelj u Trsteni. Srednjih godina, smiren i tih. Na pitanje kako mu je, više govori pokretima nego rečima. Smatra da ih ne treba uzalud trošiti, potrebnije su njegovim đacima, Mihajlu i Nemanji. 

Živi u Vranju i putuje svakog dana na posao. Sa Trstenom i Poljanicom jedina veza mu je upravo posao učitelja. Do Vlasa, centralnog sela, dolazi autobusom koji iz Vranja polazi ujutru u sedam. Od Vlasa do škole, tih devet kilometra puta u jednom pravcu, prelazi peške, bez obzira na vremenske uslove. Zimska jakna, duboke cipele sa izdignutim đonom, pletena kapa navučena na oči, kišobran pod miškom i put pred noge – to je njegova svakodnevica. Učitelj Dejan nema novca za auto, a jedan polovan bi mu dobro došao.

– Ne stiže na ovoj skupoći ni za najosnovnije potrebe. Hvala Bogu, zdrav sam, pa mogu da pešačim. U Trsteni sam učitelj punih šest godina. Pre toga 12 godina nije bilo đaka. U Trstenu sam došao zahvaljujući direktoru škole Slaviši Antiću koji me je sagledao jer sam bio tehološki višak. Radio sam u Biljači. Navikao sam se, mora se, a i posao učitelja volim. Ništa drugo ne bih mogao da radim – lagano, kao da odmerava svaku reč, kazuje Dejan.

U školu stiže pre pola deset, a na ulazu ga veselo dočekuju njegovi đaci, Mihajlo i Nemanja, kao i školski domar Miodrag Mikić iz sela ili, kako s ponosom kaže, iz Zeljankove mahale.

Samo je jedna učionica opremljena, dve klupe i sto za učitelja. U uglu, u limenoj bubnjari pucketa mlada hrastovina, toplota se širi malenom učioncom. Sveske su na stolu, učitelj Dejan pregledava zadatke koje su dobili od juče.

Napolju laje pas Mićko, da proveri da li su tu njegovi maleni drugari.

– Dobra su to deca, dobri đaci, skromno obučena, čista i uredna. Mihajlo je u trećem razredu, a Nemanja u prvom. Od sledeće godine očekujemo još jednog đaka u prvom. Mihajlo, kad završi četvrti moraće da nastavi školu u Vlasu – kaže učitelj.

MARMELADA ZA DINAR

Mihajlo i Nemanja imaju stariju sestru Andrijanu. Ona je učenica šestog.razreda Osnovne škole “20. oktobar” u Vlasu.

Braća se posebno njoj raduju, jer kući dolazi za vikend. Devet kilometara pešačenja u jednom pravcu je mnogo za krhku devojčicu. Aleksići su imali sreće jer im rođaci žive u Vlasu pa Adrijana stanuje kod njih.

– Biće osmi, a ja peti, bićemo jednu godinu zajedno – raduje se Mihajlo.

– Volimo kad seka dođe u petak kući, pomaže nam da rešimo zadatke iz škole, igramo se zajedno, gledamo televiziju – kaže Nemanja, dečak bistrih, znatiželjnih očiju.

Navikli su da pešače, vole školu, to im je jedino mesto gde mogu da razgovarju sa drugim ljudima: učiteljem i domarom Miodragom. Pre nego što uđu u školu, u njihovu toplu učionicu,  operu čizme na potoku koji krivuda iza škole. Ispred škole je bunar, ali voda nije za upotrebu. Ispod puta je Trstenska reka, plahovita i nadošla. U njoj se leti kupaju i peru. U neposrednoj blizini, na brdašcu, kao uklesna stoji i prkosi vremenu nekad prodavnica, danas napuštena kuća.

– Kao sad se sećam, početkom 70. godina škola je bila puna đaka, tu smo kupovali najlepšu marmeladu za vreme odmora i to jedna supena kašika na masnoj hartiji za beli aluminijski dinar iz 1953. godine. Godine 1976. u sva četiri razreda osnovne bilo je 43 đaka. Više nego danas žitelja – sa uzdahom priča domar Miodrag.