I danas volim kraljicu Dragu

Eko Taxi Vranje

U svom foto ateljeu, Sa porodicom u Surdulici, Sa Tatjanom, ćerkom ruskog milionera

Osim odrasle  ćerke i sina, koji su stasali u harmoničnoj porodici,  dobio sam još šestoro, istina vanbračne dece, ali to nije narušilo do danas moj harmoničan brak sa Francuskinjom, sa kojom sam  venčan od 1968. godine. Sa svom svojom decom sam u stalnom kontaktu, mada žive od Finske do Zagreba



 

U svom foto ateljeuJevrem Dimitrijević ili Žerom Dimitri je po mnogo čemu zanimljiva ličnost. Njegova neuobičajena interesovanja su budila znatiželju mnogobrojnih srpskih i francuskih medija. Živi u Bijaricu i Parizu. Po struci je inžinjer, ali i fotograf, glumac, novinar, pisac, istoričar, borac za pravdu…

Rođen je u Surdulici, gde je  proveo detinjstvo i mladost. Otac Krsta bio je  rabadžija (prevoznik robe) i učesnik Prvog svetskog rata. On ga je učio hrabrosti i ponosu, a majka Roska poštenju i humanosti. U teškim okolnostima za vreme okupacije (1941-45), završio je osnovnu školu i gimnaziju, radio je i kao nadničar, stočar i zemljoradnik.

– U Beogradu sam upisao Građevinski fakultet i  studirao neko vreme. No, vrlo brzo se mlad i neiskusan otisnuo u svet. Nezadovoljan sistemom i prilikama u zemlji, krajem 1953. godine, preko Karavanki (Slovenija) ilegalno stižem u Austriju. U Beču i Insbruku ostajem šest meseci a zatim 1954. odlazim u Francusku, u Pariz, sam bez igde ičega.

GLUMAC: U Citroenu sam radio četiri meseca i ubrzo dobijam stipendiju UN-a da bih na čuvenoj Sorboni studirao matematiku, fiziku i hemiju. Kasnije ću upisati i Višu elektronsku školu u Parizu. Međutim, ponesen čarima boemskog Pariza napustio sam sve i približio se svetu filma i 1959. godine postajem glumac.

Sa porodicom u SurduliciOSMORO DECE: Osim odrasle  ćerke i sina, koji su stasali u harmoničnoj porodici,  dobio sam još šestoro, istina vanbračne dece, ali to nije narušilo do danas moj harmoničan brak sa Francuskinjom, sa kojom sam  venčan od 1968. godine. Sa svom svojom decom sam u stalnom  kontaktu, mada žive od Finske do Zagreba.

DOLAZAK U BIJARIC: Sredinom 50-tih otvaram svoju prvu foto-radnju, u Parizu pored Trijumfalne kapije, koja će raditi narednih šest godina. I u Saint Raphael-u, na Azurnoj obali, takođe sam imao svoju foto-radnju. Godine 1964. prvi put dolazim u Bijaric, za koji sam bio sudbinski vezan. Nakon šest godina u Bijaricu kupujem foto-atelje u kome i danas radim.

FOTOGRAF: Za 30 godina izradio sam fotografije za oko 10 miliona osoba. Jedna Nemica dolazi svake godine i napravi fotografije u vrednosti od 30-40 hiljada franaka. U moju radnju u Bijaricu dolaze ljudi iz celog sveta. Svake godine u njoj preko leta organizujem svoju izložbu fotografija. Tako promovišem i Srbiju, pokazujući slike Beograda, Surdulice i  zbivanja iz bogate srpske istorije.

DžET SET: U Bijaricu sam kupio foto-atelje, gde počinju moja druženja s ljudima iz sveta politike. Svake godine dolaze svi glumci, političari… Poznavao sam Fransa Mendesa, nekadašnjeg premijera Francuske, Alena Žipea,  komesara za veze Francuske i EU, on je radio kod mene u Bijaricu  kao student.

Sa Tatjanom, ćerkom ruskog milioneraNOVINAR: Već dugi niz godina radim za „Le Journal de Biarritz“, zahvaljujući toj činjenici bio sam prisutan na mnogim događajima i upoznao mnoge poznate ličnosti. Uradio nekoliko intervjua sa našim političarima: Zoranom Djinđićem, Vukom Draškovićem, Nikolom Šainovićem…

REKORD: Profesionalno se bavim fotografijom, mada ne volim tu reč profesionalac jer isključivo fotografišem iz ljubavi. Godine 1958. otvorio sam svoju prvu foto – radnju u  aveniji Vagram, u Parizu. Danas imam čuveni foto atelje Holivud u Bijaricu, poznati kao „Foto Dimitri“. Patentirao sam tri aparata, sa različitim objektivima. Jednom sam u Parizu slikao prolaznike i oborio svetski rekord – u istom danu „iškljocao“ 255 filmova!

BURVIL, BURAZERU
Oprobao sam se i kao glumac. Punih je 15 godina glumio i igrao u  dvadesetak  filmova. Uglavnom sam dobijao komične uloge, a sa slavnim Burvilom bio „tip-top“ te smo se i oslovljavali sa „burazeru“. Moju sličnost sa Burvilom zapaža reditelj Alex Josse. Igrao sam u brojnim filmovima: „Fortuna“ sa Mišel Morgan, Burvilom  „Le Magot de Josepha“  de Claude autant – Lara, gde su glavni glumci: Ana Magnani, Pierre Brasseur „Les Culottes rouges“, koji prikazuje svakodnevni život zarobljenika za vreme Drugog svetskog rata. „Topkapi“, u filmu je igrao i Peter Ustinov…

SAŠINO: Nama Dimitrijevićima je Bijaric izgleda sudbina. Moj otac Krsta, ratnik koji je prešao Albaniju, sa Krfa je bio upućen u Francusku na oporavak baš u Bijaric. Kraljica Natalija je, u vreme Velikog rata 1914. godine, dvorac Sašino pretvorila u bolnicu i prihvatilište za ranjenike sa fronta.

DRAGA MAŠIN: Za istoriju Obrenovića, zainteresovao sam se od svoje šeste godine. Fascinirala me je priča o velikoj ljubavi kralja Aleksandra i njegove izabranice Drage Mašin. Inspirisan tom ljubavlju napisao sam roman „Aleksandar i Draga, ljubav u Bjaricu“.

LjUBAV: U Bijaricu sam saznao pravu istinu o Dragi, njenoj lepoti, dobroti, poštenju i karakteru i zato sam rešio da osvetlim njen život. Ona je  moja stvarna neugasiva ljubav. Iako je bila udata za kralja Aleksandra Obrenovića, meni to ne smeta. Voleo sam je i volim. Kažu mi da fantaziram, da je to moja opsesija. Volim je, a imam sreću da moja supruga Francuskinja nije ljubomorna.

TESLA I BILIJAR
– Pre 45 godina saznao sam da je Nikola Tesla u Beču igrao bilijar svake noći i tad ispijao po 20-30 šoljica kafe. Od tada igram bilijar svakog dana u Akademiji bilijara  „Wagram“ blizu Trijumfalne kapije. Prijatelji me smatraju velikim majstorem bilijara.

ŽUTE LjUBIČICE: Redovno posećujem Natalijin grob u Lardiju, položim njene obožavane žute ljubičice, često prođem i pokraj kuće gde je stanovala u Parizu (11 rue Royal). Kad god dođem u Beograd, položim cveće u kripti Sv. Marka. Tu sam stavio i spomen-tablu: „Ljubavnici iz Bijarica koje ni smrt nije mogla da razdvoji“. Vidite, nisam ja ljubomoran na kralja Aleksandra

SURDULICA: Surdulica je najlepši grad na svetu.  Skoro trideset godina nisam mogao videti moju Surdulicu, i svake noći pre nego zaspim znao sam da u mislima prošetam njenim ulicama, sretnem se tad sa dragim osobama. Za taj grad vežu me najlepše uspomene. Uvek kad vidim Surdulicu, srce mi kuca jače, osećam se drugačije. O njoj svima pričam, to je i nesto više od nostalgije…

Surdulicu sam mnogo puta predstavljao na svojim izložbama. Fotografišem je i leti i zimi, kad god je posećujem. Tako je jedna moja fotografija, iz Surdulice, „Prilaz sanatorijumu“, nagrađena na jednoj izložbi u Luvru, u Parizu. U februaru 2001. svoje fotografije Surdulice predstavio sam sugrađanima na samostalnoj izložbi.

NAJBOLjI PRODAVAC
– Prodajući te fotose pravio sam tada „cirkus“. Kažu da sam najbolji prodavac u Francuskoj. Od toga sam zaradio tri stana, dve garsonjere i foto radnju; što u Bijaricu zaradim tokom tri letnja meseca, ostatak godine trošim u Parizu i uživam u hobijima.

KRALj: Jednom prilikom gradonačelniku Bijarica (Didier Borotra) rekli su da bi svi glasali za mene ukoliko bi se prijavio za „oca grada“, na šta je gradonačelnik odgovorio: „To njemu ne treba, Dimitri je kralj Bijarica“!

BEOGRAD: Bogato svedočanstvo o srpsko – francuskom prijateljstvu predstavio sam u Beogradu, izložbom 150 fotografija velikih formata, ukomponovanih  u triptihe. Bilo je to od  8. do 30.juna 2000.godine u galeriji Muzeja istorije  Jugoslavije. Izložbu koja nosi naziv „Triptisi, Beograd – Pariz – Bjaric“  otvorio je Mirko Lovrić, predsednik Nacionalnog centra za fotografiju. Izložbu  su   organizovali Istorijski muzej Srbije i republički Zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju.



  • Ostavi komentar