Pa jutre, otoprv!

Eko Taxi Vranje

– I tako ti je u moje Gornje Prdivukovo, ja, kao pripadnik selske inteligencije, uz popa, pandura i poštara, moram sve da znam. Aaa, da, zamalka da zaboravim, tu je i doktor, on dolazi samo povremeno u selo, ali iako je epizodan, vrlo je karakteran i značajan lik za selsku dramaturgiju.

– Ma znaš ga be, to je onaj doca što je protiv njega podnesena prijava za mito u Agenciju za korupciju, jedva se posle opravdao. Elem, stigne ti tamo de treba prijava protiv njega, za lekarsku korupciju. Potpisnik tvrdi da mu doktor svaki mesec iznuđuje dvesta do trista evra, zavisno od prilike. Prouče oni to tamo, podaci o korumpiranom doktoru, podaci o podnosiocu prijave. I šta, na svoje zaprepašćenje utvrde? Da se podaci poklapaju! Isto prezime, ista adresa, samo ime se razlikuje.



– Njima to postane sumnjivo, prvo zovu doktora – dobar dan, dobar dan; ovde imamo prijavu protiv vas, za mito i korupciju. Jel to istina? Ovaj počne da se krsti i s desnu i s levu. Ama ljudi, kakvo mito, kakva korupcija, pa svi znaju da ja i s kesicu od sto grama kafu, što mi je donese pacijentova rodbina, istu gađam i pudim napolje uz najgalatne psovke! Kakvi evra, kakvi čuda, nemam bre za leba, od tatka i majku se grebem, ispadnaše mi ne roditelji, nego više kao staratelji, ja će uzimam mito! Ooo, gospode sačuvaj i odbrani!

– Vidi ovo činovništvo iz agenciju da je čovek iskren, da protiv njega nema nijedna druga prijava, i u činovnika ima duša, da ne poveruješ, pa pozovu i podnosioca prijave. Dobar dan, dobar dan. Vi ste taj i taj, što ste podneli prijavu za korupciju protiv tog i tog lekara? Ja sam; aman, preduzimajte nešto, taj mi celu penziju izabi svaki mesec, da nemam tamo u selo voćnjak i lojze, ne bi imao od što leb da jedem! Ali, gospodine, podaci vam se poklapaju – isto prezime, ista adresa, na prijavljenoga doktora očevo ime isto kao vaše, o čemu se tu radi? Pa, to i oću da ti kažem be, tečo! To mi je sin; pa ja zato li ga školova za doktora, da ne uzima mito, umesto da si besneje kao drugi normalni njegovi kolege, podmićeni, nego od mene dvesta-trista evra svaki mesec da iznuđuje. A uopšte mu nisam ni pacijent, fala bogu, evo sam živ i zdrav, a korumpiram doktora koji me ne leči!

***

– Zovu iz agenciju doktora, kažu, ne brinite ništa gos’n doktore, utvrdili smo da je prijava lažna, i da potiče od vašega starat… ovaj, roditelja. Doktor popizdi, sazove kućni savet, tatko mu, majka mu, žena mu, deca… i ostalo pleme. Bam! s ruku po astal, dobro be, familijo, ja što sam ovde? Sveti vrači, Kuzman i Damnjan? Ti, tato, doušniku nijedan, ovam ne čuješ, a? Pa ja trči kod kolegu ušnoga, moli, kumi, preko red da te primi, a ono gužva, orivarište, narod em ne čuje, em se pravi da ne čuje, a svi doušnici. Ti, mamo, ovam šećer te izede, pa ja opet kod kolegu dijabetistu, i kod njega ovolik red, i svi mu poneli po teglu slatko, a gledam te onomad na svadbu, pola grilijaš tortu izede. Ti, ženo, visiš kod kolegu ginekologa na kanal, opet ja tamo trči i moli, ovaj narod, kaže kolega, kakva li je rabota – polovin’ pati od jaribaš, druga polovina od nejebicu; ti de si se tu našla, ne znam. Vi, deca, utepa se po školski dispanzer opravdanja vadejeći, znate li uopšte škola de vi je? A mene me tužite za korupciju!

– Kad ti mu se oni obrnaše – ti sve nabroja, od što smo bolni, što treba od lekovi, svi smo zanemoćali i batisali, a pogle’j se bre ti! Na konja rep će iskubeš! Nikakva pipka te ne faća, lekovi vidiš samo kad ih prepisuješ  na recept, a doktora u ogledalo, kad se brijaš!  

– Pa ja – kad ti ripna doktor – pa ja od vas, hipohondrici, od trčanje za vaše kobajagi boljke, nemam vreme ni da se razbolim! Aloo, sestro, ovde doktor taj i taj. Odma mi rezervišite jedan krevet na psihijatriju! Na čije ime? Na moje!

***

– Ma nešto svašta je taj doktor preživeo s moji Prdivuci, nije ni čudo što je tražio da se leči u ludu kuću. A, pravo da ti kažem, ja mislim da to uopšte nije ni lečenje, nego mu dođe kao odmor; znaš kako kažu ludaci – mi smo ludi zato što smo pomalka, a vi „pametni“, samo zato što ste poviše; a kako ide vreme, točak sreće se okreće, vi’š kako i oni tzv ludaci si preuzimaju većinu. Pa oni će su pametni, i će se bore protiv kriminal i korupciju, i će proširuju groblja, a ovi što su do juče bili pametni, sad će su ludi. Pa jutre, otoprv.

– I tako ti kod mog doktora u Gornje Prdivukovo, dovode jedno sabajle, kad je bio dežuran, jednog istaknutog sportistu, bio je čak i državni reprezentativac u jedan težak sport, ovolik muž; što mu je, pita doktor, kažu, glava ga mnogo boli. Od što te bre boli glava, on ufća – pitaj onoga alkosa, on me utepa. Ama, kako te alkos utepa, on ima tries kila, kako dživdžan, a ti stotries? Pitaj si ga njega, i pade u nesves’.

– Pozove doktor alkosa. Dobro, alkose, šta je tu bilo? Kako skapa onolikoga čoveka? Ama, doktore, svako veče kad dođem doma, u avliju ovolika kamara, neko se tu istrese. Prvo sam mislio, ajde, na nekoga prizortilo, pa u zor čučnao tu; ali, to iz veče u veče, svako sabajle s lopatu čistim onaj drek. Znači, organizovani kriminal. Matkam ga toga, a s komšiju delimo dvorište, komšija bio direktor u jedan veliki vranjski gigant. I jedno veče, ama da ne poveruješ, pripi mi se kokakola. I tako negde oko jedanaes’, tu jedna radnja radi, otrčim i kupim kokakolu, pakovanje od dva kila.

– Vrćam se, i ima što da vidim – sportista čuči i stenja u moju avliju. Aaa, ti li si taj? Zašto, pitam, sereš pred moju kuću, i to sistematski, svako veče, on me gleda iz žablju perspektivu – to, kaže, nije tvoja kuća, serem kod komšiju s koga deliš plac, a on me oterao u prevremenu penziju; e pa, ja iz onu treću mahalu doodim svako veče da mu se istresem pred kuću.

– Na mene mi – kaže alkos – dovde dođe. Pa s onu kokakolu bam u glavu, bam u glavu, poštenski, ne znam dal’ bi to uradio da je bilo pivo. Nema veze; sportista padna  u onaj sopstveni gužnji produkt, ja pa mislim, sad kad ustane ima da me samelja, tiki, on si ustana, i ni a ni b ni š, onako s braon guzicu otidna niz sokak, i nikad se više ne vrati. Kokakola e toa!



  • Ostavi komentar