Crveni šal za susret u Beču

Eko Taxi Vranje

Nikad se nismo odvajale, Koze su poklon od tetke, Domaćinska kuća: Milena postavlja meze, Suze pri prvom susretu: Milena sa tetkom Zorom

Zahvaljujući tetka Zori i njenoj porodici renovirali smo kuću, imamo sve mašine za obradu njiva, a kupila nam je i 10 koza



 

Nikad se nismo odvajaleRadica i Milena iz Vlasa su, od siromašnih devojčica koje život nije štedeo, postale gazdarice, uzorne domaćice čije se gazdinstvo iz dana u dan uvećava.

Radica Stojković (26), živi u svojoj porodičnoj kući, u planinskom selu Vlase kraj Vranja, sa suprugom Ivicom (34) i decom Filipom (9), Natalijom (8) i Ognjenom (5). Sa njima živi njena razvedena sestra Milena Spasić (27) i njen sin Kristijan (2), u velikoj slozi i ljubavi, tako da deca i jednu i drugu zovu: “mama”!

Imaju i treću, najstariju sestru Suzanu Stojilković (29), udatu u  susednom Drenovcu za Ivicu, radnika škole u Vlasu. Imaju dvoje dece: Stefana (9) i Anđelu (5).

FARMA NA PLANINI

Danas, zahvaljući tetki Zori i njenoj porodici iz Beča, zapravo njihovoj materijalnoj pomoći imaju sve preduslove da u miru odgajaju decu i žive u planinskom selu ispunjeni srećom i ljubavlju.

Koze su poklon od tetke– Kad smo bile sirotinja nismo dozvolile sebi da posrnemo već smo želele da imamo porodicu, ono što nam je pokojni otac svojim raspusnim životom uskratio. Udala sam se sa 15 godina iz ljubavi. Ivicu, koji je živeo u Vranju, upoznala sam na igranci u selu i  zaljubili smo se jedno u drugo na prvi pogled. Pristao je da dođe iz Vranja da živi kod nas, da podižemo decu i izdržavamo se od svog rada, obrađujući njive i čuvajući stoku – počinje priču Radica.

Tre sestre primer su uzajmne ljubavi, poštovanja iako ih život nije mazio, naprotiv. A, rano su ostale bez oca, avanturiste, kockara i boema koji je umro 2000. godine. Majka im se potom preudala u Aleksinac. Sa njom održavaju vezu i u dobrim su odnosima. Pre toga, još dok su bile male, umro im je deda Stanoja, 1993. godine, koji je sa suprugom  Ivanom i ćerkom Zorom živeo u Beču.

– Deda i otac su sahranjeni na groblju u Vlasu, tetka i baba ostale su da žive u Beču, nisu bile voljne da dolaze u selo jer ih je život i ponašanje oca iritiralo. Tetka je poslednji put bila u selu kad sam bila beba, 1987. godine i nismo se poznavale, a vremenom smo izgubile svaki kontakt – navodi Radica.

Domaćinska kuća: Milena postavlja mezeMeđutim, da krv nije voda, pokazao je događaj iz 2009. godine. Radica je dobila poziv od tetke da ode kod njih u Beč, jer baba i ona žele da je vide.

– Njih je dirnulo to  što sam ostala na porodičnom ognjištu, što sam formirala porodicu, imam muža i troje dece i što uprkos teškom seoskom životu opstajemo u slozi i ljubavi. Nisam se dvoumila, sela sam u autobus i krenula za Beč – priča Radica.

KRV NIJE VODA

Znak raspoznavanja na autobuskoj stanici u Beču bio je Radičin crveni šal oko vrata.

– Kada je autobus stigao na stanicu, od uzbuđenja su mi se tresle ruke, srce je ubrzano kucalo. Izašla sam, nikog nigde, kad odjednom prema meni ide jedna žena. Prepoznala sam u njoj lik oca, a ona u meni lik naše porodice, sponatno smo krenule jedna drugoj u zagrljaj. Suze su same krenule, ne znam koliko smo dugo stajale na peronu, zagrljene, plačući – kaže Radica.

U Beču se srela i sa baka Ivanom, tečom Kurtijem i braćom Kristijanom i Domenikom Knoflahom.

Suze pri prvom susretu: Milena sa tetkom Zorom– Lepo sam se provela, ispričala i puna utisaka vratila se kući u selo. Naredne, 2010. godine umrla je baka i po njenoj želji tetka ju je sahranila u selu, pored supruga i sina. Tetka je obećala da će da nam pomogne u stvaranju zadržnog domaćinstva kakvo smo nekad imali. Zahvaljujući njoj i njenoj porodici kupili smo svu mehanizaciju za obradu njiva. Imamo hrane za tri krave i jednog bika. Tetka nam je kupila 10 koza “alpina”. Ono što je najbitnije, kompletno nam je renovirala kuću, spolja i iznutra, tako da sad imamo bolje uslove za život nego u gradu – priča Radica, a na svaki pomen tetke krenu joj suze.

Od kada se Milena razvela, sa sinom Kristijanom živi sa Radicom i njenim ukućanima. Jedna su porodica, jer onoliko porodične ljubavi teško se može sresti u kraju.

– Nikad se nismo odvajale, malo li smo trpele, doživljavajući porodiučne traume dok je otac bio živ?! To nas je zbližilo, nateralo da jedna o drugoj brinemo – ističe Milena, koja je svom sinčiću dala ime po bratu Kristijanu.

Ostavljamo ih da se dogovarju ko će šta raditi tog popodneva. Život na selu zahteva rad koji, kad se kocke slože kao kod njih, donosi izobilje,  a najviše ljubavi.



  • Ostavi komentar