Naviknamo se na lošo, pa ni arno

– I tako ti je kod mene u Gornje Prdivukovo, de, reko ti otočke, radim kao školski bibliotekar. Dok nisu napravili novu školu, biblioteka je bila smeštena u selsku zadrugu, pa moji Prdivučiki čitaju li, čitaju, po vazdandan, počeli i tatkovci da ih šalju u školsku biblioteku, i oni oće da čitaju. Pa tako, dolazi učenik, kaže, tate me poslao po literaturu. Pa što oće da čita? Hmm, nije ni on bio siguran, oće li prozu – pils, skopsko, apatinsko ili zaječarsko, ili poeziju – pola kilo stomakliju, vinjak, lozu ili duhovno štivo, manastirku. Pa što se odluči tate? Odluči se da kombinuje, tate radi i kao dunđer, na građevine, pa kaže – sinko, uzmi mi „beton“, mešano prozu i poeziju, pola kilo manastirku, da se duša moja prestolu gospodnjem prikuči, i od prozu bojler zaječarsko, da se mrša moja omije. Stari ljudi su govorili – duša oće, mrša neće – ali kod tate je obrnuto – oće duša, al oće i mrša.

– I to je tako trajalo dok ne napraviše novu školu; otpasoše i bibliotekara, i čitateljstvo. Odma opade čitalačko interesovanje, a kako u projekat nisu predvideli prostoriju za školsku biblioteku, mene ugnjetu u prenamenjenu svlačionicu za fizičko, odma do fiskulturnu salu. Pa tu pored Homera, Hemingveja, Andrića, Crnjanskog, Boru, i kozlići, i strunjače, i švecki sanduk, i razboj, i lopte medicinke i ostala spartanska rekvizita. Jebi ga, mens sana in korpore sano. Čitaš klasika, dok odripaš od odskočnu dasku, jakože klokan.

– I tako ti ja je’mput čitam Tolstojevskog, tiki, neko kuca s nogu, vrata iz futer istera. Ja se iz pamet izvadi, šta je ovo? Da li neki nezadovoljni čitalac krizira, pa protestuje što je biblioteka premeštena, a kućnu je odavno izabio, ostale samo prazne korice? Ne bre. Upada ti nastavnik iz fizičko, ma znaš ga, onaj što ga zovu Plačko, i što u vannastavne aktivnosti sviri ‘armoniku po selske slave i svadbe; ufatio jednog učenika za kragnu, i unosi ga kod mene u biblioteku. Izvinite kolega, kaže, na trenutak samo; nema problema, kolega…

– Pa kad se izbeči na onog đaka, a ovaj se trese kao prvoborac – dobro be, ulo, pa kolko puta treba da ti kažem da se košarka igra s ruke, a ne s noge! Evo, ritnao si košarkašku loptu za tricu, i iskršio nos na ćerku od presednika mesne zajednice, teči joj čorba kao mutna Marava, treba transfuziju da prima! I što s’g da ti pravim? Sve će te utepam!

– Neemooj, nastavniče, ne me tepaj, molim ti se, evo ako treba ja će dam krv za nju, ako smo ista krvna grupa, samo nemoj da me mezdriš!

– Aaa, mora da te kaznim, pravedno ali strogo, al ne znam kako – da li da te oljupim kao krivu krastavicu od ćutek, ili… ili…

– Pa grabna Plačko jednu knjigu iz bibliotečku policu, mislim da je bilo nešto od oca nacije Dobricu Ćosića, neko njegovo vreme nečega – i na ono dete pod nos. Ili da te tepam, ili da čitaš ovo!

– Dete padna u fras. Nee, nastavniče, nee, molim ti se tepaj mee, samo ne me teraj da čitaam! Još pa to da čitam! Nastavniče, će klečim na mumuruz, besi me na čengeli, samo nemoj tako dušmanski da me kažnjavaš!!!

***

– I tako, lepo si živim s moji Prdivuci, i to još gornji; nemoj da ih pomešaš s oni donji, majka te onda u crn povoj povijala! Idem po svadbe, slave i preslave, čitamo si, ma jedna, takoreći, pastorala. Eto, baš juče sam bio kod jednoga staroga domaćina, deda Ćiru, na Sveta tri jerarha. Fiskulturnik Plačko razvuko ‘armoniku, zbrala se familija, tu sin mu, naslednik slave, i dve ćerke sa zetovi. Deda Ćira preneo slavu na sina, ovaj trči, služi gosti, a deda Ćira si sedi pored šporet „smederevac“, srka grejanu rakiju, mota križani duvan, i sluša što se tamo za sofru lomoti.

– Sin mu, kao što je i red, prvo kod zetovi – ooo, kude ste bre zeće, aj prvo da zapalimo od ovaj malboro, to samo za slavu kupujem, to i troslojni toalet papir, na ovaj blag dan, kad se i gora i voda veseli, u kuću mora da ima! Kad ti ripnaše sestre mu, pa u glas, duet, kao sestre Barudžije – brate, naši muževi ne puše, znaš da je pušenje štetno za zdravlje, i da izaziva impotenciju, epilepsiju, i ostala ludila. Dobro de, nego zetovi, što će popijete? Evo, ima ova deda Ćirina rakija, slavska, deset godine u dudovo bure, ma nije rakija, nego mleko iz sisu! Eto ti ih opet one dve svrake – brate, naši muževi ne piju, ti ako oćeš, i ako ti žena nije uvela prohibiciju, pi si kolko oćeš, dok se ne unerediš, al nemoj pristojni ljudi, koji vode zdrav život, koji oće zdravi da umru, da dovodiš vo iskušenije! Zetovi kreč, ćute i trepkaju kao koze na grmljavinu. Nastade jedna neprijatna tišina, svi gosti odmaknaše čaške i pogasiše biške od cigare, žene im počeše rebrački da ih gledaju, dokle se ne začu glas gospodnji otkud „smederevac“ – pa ćerke, kašlja otud deda Ćira, lepo ste dresirale muževi, nemaju nikakvi poroci. E pa, samo još od leba da ih odreknete, onda će su savršeni! Ehhh dedo, iz dubine grudi na zetovi uzdah im se ote – naviknamo se na lošo, pa ni arno!