U Maču Pikču, zbiram srču

– I tako, zovu me i na drugu svadbu u Niš. Ja, hronično, bez žutu banku. Što sad? Ček’ be, reko, onaj buljaš Lujka, medicinski slikar, ostao mi je prošli put dužan sliku, sa’će mu zavrćam jajca, da okaje grehove svoje. Alo Lujke ti li si, ovde ja. Koji je toj „ja“, pita on otud. Smrt, reko, evo sad dolazim po tebe, ili po sliku; nemoj se ti praviš blesav! Aaa, ti li si, školski, ajde dođi, dobrodošo, slika je podslikana, samo još dva poteza i potpis. Pa tako beše i prošli put, reko, uradi ti ona dva poteza, a za potpis ne ti je zor, ako treba i ja će si je potpišem. Taman rabota, kaže, prošli put sam se ogrešio, al’ sad neću. Za kad ti treba? Za tri meseca, reko, u tu i tu nedelju. Dobijaš masterpis, kaže, ne sekiraj se, kad sam te ja zajebo? Uvek, reko, ali sad ako mi to uradiš, možeš da biraš – ja da te kopam, ili sam da se kopaš? Oprosti mu bože, ne zna što zbori, krsti se Lujka otud; ne budali, nego u tu i tu nedelju dođi po sliku. Za tri meseca ne da će ga naslikam, nego će ga napravim Beli most, lepši i stariji. I ja se primim, kao saučešće.

– Nekako ispade, baš dan pred svadbu, subota, mora nešto službeno da idem za Beograd, ali uveče se vraćam. Majka mi me guši – sinko, slika pa slika, znaš prošli put kako je bilo. Ama pusti me bre kevo, slika je gotova, čim stignem večeras iz prestonicu, pravac kod Lujku, po sliku. Putuj, igumane.

– I ja po onaj Beograd, natam-navam, negde oko pladne zvoni mi telefon. Keva otuda diza revoluciju, priča kao Paja Patak, ništa ne razbiram; čekaj bre kevo, saberi se, što je bilo, proradiše li vulkani Grot i Oblik, od Moravu li udari cunami talas ili ga, ne daj bože, pu pu pu, uapsiše tate, druga Žbevca. Jebi ga, uvek na najstrašnije stvari pomisliš.

– Ne sinko, vrišti keva otuda, nego sam jutros bila na pijac i sretnala drugara ti Lujku, kupuje križani duvan i probuje, od tezgu do tezgu, rakiju i sirenje. Na ovu tezgu proba rakiju, na sledeću sirenje, da zamezi, da ga ne ostružev oni selski otrovi. Ooo, Lujke, sine, gotova li je slika? On me gleda iz mali mozak – kakva slika, teto, ne znam ja, bogami, ni za kakvu sliku! Kako be ne znaš, jel onaj moj sapl’k, sin, od tebe još pre tri meseca naručio Beli most?! Ne znam, sleže s ramena Lujka, teto, ni za kakav most, ja sam medicinski slikar, ne radim u „Mostogradnju“. Ej, zemo, pošto ti je be ta rakija?! Daj da gu obiđemo, pa da pravimo pazar! I tako me ostavi na sred pijac, sinko, a mi sutra što će radimo na svadbu u Niš, bez poklon?

– Na mene mi pritisak ripna u trista; odma zovem Lujku, on otuda muca kao nem za čavku. Znaš kako ti je, kaže, nisam imao struju u atelje, pa nisam mogo da završim sliku. Pa dobro be tetine, nisi juče imao struju, a ja sam ti sliku naručio pre tri meseca! Pa dotad si be dve izložbe imao! Jeste, kaže, al sve se prodalo, nije ostala ni jedna čak ni minijatura. E, reko, ja večeras dolazim iz Beograd, a sabajle u sedam putujem za Niš; čim stignem iz prestonicu, dolazim po sliku, ili po tebe, s neklepan kopač! Pa mu ti misli.

– Oko pola jedanaes sati, dođem iz Beograd, pravac kod Lujku. Svetla u kuću pogašeni, kuče pušteno, a ovolik čapa, kao mečka, ne mož’ se uđe kod Lujku, a on na kapiju stavio natpis – „otišo sam kod teču u Bujkovac, vraćam se za pet minuta“. Vido odma kolko je sati, da sam po drugi put nagazio na grabulju, ali što sad? Keva ima nervni napad, noć, rano na sabajle se polazi za Niš, a nedelja. De da nađem poklon? I tekna mi – znam onog našeg slavnog slikara, još tatko mi mu je bio profesor likovnog, mora da ima nešto na lager. Al’ de da ga nađem, u sred noć, i još bez pare? Seti se, u sportsku kladionicu! I stvarno, sedi on tamo, igra oni tiketi, prati rezultati.

– Objasnim situaciju, kaže, za tebe nema problema, ajmo u atelje. Kačismo se u neke kule, tamo mu je atelje, evo ti, kaže, biraj. Ovu, reko; kolko pare? Paa, kaže, za drugi je stopedeset evra, ali za tebe, i zbog tvojega tatka, stodvaes; ali, isplata odma, kladionica si je kladionica. Evo, davam ti i za sto evra! Ja se uprepastim, odakle mi pare? Reko, nemam odma, sačekaj do kevu da trknem, odma doodim, a ti upakuj sliku. Trči kod kevu, ufati već skoro pola noć, zvoni, zvoni, ona žena u ozbiljne godine, popila lekovi, legnala si posle vesti, aber nema. Ajde trk opet kod slikara, u kulu, da ga molim za recku. Čukaj be, čukaj, niko ne otvara. Zovi na mobilni, isključen mu. Ooo, gospode savaote, ima li te, s kamenja li te gađa? Panika.

– I mislim se, dal’ da ripam u otvor od lift, dal’ da se besim, kad, tekna mi! Pa čekaj be, imam još jednoga drugara, odličnog slikara, će tražim sliku od njega! Ali, kako da mu objasnim situaciju, će me pita, pa dobro be, zašto odma ne dođe kod mene, nego ideš kod neki mazala, a kad prizorti, daj sliku, i to na poček! Pa stvarno, ne ide.

– I složim priču. Zovem slikara, što praviš, ništa, kaže, spijem. A već ponoć. Ma, reko, pomagaj, tako ti gospod pomogo, sutra sabajle idem na svadbu u Niš, a sticajem nesrećnih okolnosti ostana bez poklon. Tiki, u Beograd sam bio ceo dan, tamo kupim lepu kristalnu činiju, i malopre, kad sam došo, aj da je upakujem, a kako sam umejatan, ispuštim onaj čorbaluk i on ode u Maču Pikču, evo zbiram srču. A ujutro se rano polazi, nemam de da kupim poklon, imaš li, brate, nešto na lager, i… ovaj… ako mož’ za kintu da me sačekaš… mislim…

– Auu, kaže otud slikar, kakav maler! Ajde brzo dolazi kod mene, imam tu fini starovranjski motivi, a za plaćanje će se dogovorimo, nije sekira zavrat. I ja u jednu dušu kod njega, čovek otvori atelje, onako u pižamu mi urami i upakova sliku, još i popismo po jednu-dve, ajde, kaže, i srećno ti veselje. I tako i bi.

E sad, tamo u Niš imam i jednu neudatu sestru, i samo čekam da me pozovu na svadbu. Ništa, tu je Lujka…