Kad dođu Nemci

,

Pa nije to plevnja, ej! Nego reprezentativna zgrada sa specifičnim preduslovima za sadržaje koji se u njoj odvijaju, da ne pominjemo sociološke, kulturološke i ostale „ške“, koje to zdanje sa sobom nosi

Tu su obligatni trubači, gočevi i zurle, svira se „Marš na Drinu“, nadležni presecaju vrpcu, u nekadašnjem prostoru diskoteke „Paladijum“ je foaje novog, lepšeg i starijeg vranjskog pozorišta, na Dan oslobođenja Vranja od Turaka, Svetog Atanasija Velikog, 31. januara 2013. godine. Nema, iz opravdanih razloga, Njegovog Preosveštenstva vladike vranjskog Pahomija, jer se izvodi predstava „Čudesni“ Siniše Kovačevića, koji se, eto, vraća u vranjski teatar posle zabranjenog „Svetog Save“, jedinog njegovog dramatskog čeda koje je postavljeno u Srbiji, u vranjskom pozorištu, i koje, po svemu sudeći, nikada i nigde više u vaskolikoj Srbiji odigrano biti neće.

To bi, otprilike, bio scenario za spektakularno otvaranje spepelosanog vranjskog pozorišta, u piromanskom pohodu divljih Huna, 2. jula 2012. godine. Naravno, to se nije desilo, a kada će, ima jedna cinična sentenca – „kad dođu Nemci“.

RIČARD TREĆI

Dva miliona evra i sedam meseci bilo je obećano građanima Vranja, kada će u obnovljenom pozorištu gledati premijeru. Gromopucatelne izjave političara pokušane su da budu amortizovane glasom razuma – pa ljudi, pozorište je izgorelo 2. jula; da ste trećega jula na astalu imali dva miliona evra, rešene imovinsko-pravne odnose, projekat, sve moguće dozvole, političku i građansku volju da se pozorište napravi, ni pod tim idealnim uslovima ne biste mogli da ga izgradite, bar za dve godine. Pa nije to plevnja, ej! Nego reprezentativna zgrada sa specifičnim preduslovima za sadržaje koji se u njoj odvijaju, da ne pominjemo sociološke, kulturološke i ostale „ške“, koje to zdanje sa sobom nosi.

Danas je Dan Grada, Sveti Atanasije. Vranjanci kažu – „Sveti Antanas, leto u nas“. Ispade, a propo pozorišta, da to nije „leto u nas“, nego „zima našeg nezadovoljstva“ jezivog Šekspirovog „Ričarda Trećeg“.

-Ja nisam ni građevinski inženjer, niti arhitekta – kaže Zoran Antić, gradonačelnik Vranja – kako su mi rekla stručna lica iz Odbora za obnovu pozorišta, kako su procenili cifru, ja sam to tako građanima i preneo. Kada sam došao, zatekao sam izgorelo pozorište, nedovršenu zgradu gimnazije, započetu industrijsku zonu, a svi traže pare. Odakle? Znači, nisam ja dao ni rok, ni cifru, i rok je evidentno probijen. Ali, na obnovi pozorišta se i te kako radi, evo izveštaja o preduzetim merama.

ČETIRI I PO, GUSTO

Izveštaj je od 25. decembra 2012. godine, na četiri i po gusto kucanih strana, i u njemu su detaljno navedene sve aktivnosti koje je Odbor preduzeo: održao je sedam sednica, na kojima je doneo niz odluka, kojima je omogućio Pozorištu da nastavi sa radom (sic!) i preduzeo mere za obnovu same zgrade.

-Papirologija nas je usporila – kaže direktorka pozorišta Radmila Djorđević – problem  nije u pozorišnim stvaraocima. Mi i dalje igramo, gostujemo, ali ne možemo da budemo „domaćini“, da stvaramo u našoj kući. Kada će to biti? Ne znam, ali počinjem da se pitam, na osnovu priliva sredstava (vidi okvir – p.a.), da li Vranjancima, nakon 120 godina pozorišne tradicije, uopšte pozorište treba?

SREDSTVA
Na dan 25. januara 2013. godine, stanje na računu za obnovu pozorišta iznosilo je 34.333.294,oo dinara, što nije ni petina predviđenih sredstava za obnovu. Od toga, Kompanija „Dunav osiguranje“ uplatila je na ime isplate štete oko 24 miliona dinara; od pravnih lica, evidentirano je 76 uplata, u ukupnom iznosu od oko pet miliona dinara. Od fizičkih lica, evidentirano je 38 (!) uplata, u ukupnom iznosu od oko 220.000 dinara. Najveća uplata iznosi 100.000, a najmanja 150 dinara. Taj je car.

-Mi smo – kaže Antić – uslovljeni procedurom. Prvo smo morali da čekamo da policija izvrši uviđaj, pa je to potrajalo; pa smo čekali „Dunav osiguranje“ da izvrše procenu štete, i to je potrajalo; tek onda smo mogli da pristupimo raščišćavanju šuta i gareži, hvala Vojsci, oni su odradili svoj posao, ali i to je, samo po sebi, tražilo vremena; pa su tu onda iskrsli nerešeni imovinsko-pravni poslovi. Nećete verovati, pozorište nije imalo skoro ništa uknjiženo na njegovo ime! Pa smo i to završili, sada se zna šta je čije. Onda je usledila izrada idejnog projekta, opet sednice, javna rasprava, i to je uzelo vreme; usvojen je idejni projekat, Projektantskog biroa „Grad“ , koji je dobio i glavni projekat, a što će finansirati EU Progres; sada sledi raspisivanje tendera za izvođača radova.

Dobro, raspisaće se tender, izabrati izvođač, sabraće se neki novci, ali, aman zaman, kad će vranjsko pozorište dobiti svoju kuću?

-Kada se svi preduslovi budu ispunili – kaže Antić – a na dobrom smo putu da sve rešimo, očekujem da će u toku građevinske sezone pozorište biti izgrađeno. Ja ću odmah nakon proslave Dana Grada sazvati sednicu Odbora za obnovu pozorišta, na kojoj ću insistrirati da se stvar ažurira. Što se tiče države, čeka se samo administrativni deo, glavni projekat i neophodne dozvole, javni tender, i sve će biti završeno za dva-tri meseca. Da, da, znam šta hoćete da me pitate, i ovo što su stručnjaci nametnuli kao rok koji je probijen, da se ne ponovi nekim olakim izjavama. Aaa, ne; zato ja imam građevinskog stručnjaka, tu u Gradskoj upravi, koji se bavi operativom. Pa ne mogu ja, politikolog, da se bavim arhitekturom i građevinarstvom!

Suma sumarum, iz ovoga bi mogao da se izvuče zaključak da će se vranjska pozorišna publika (pravite razliku, molim, ne „narod“), u svoju kuću vratiti do kraja godine. Ajde, da ne cepidlačimo, do idućeg Svetog Atanasija.

A za Nemce, deca se igraju rata pa ga i dozovu; tako, čuo neki čiča gde deca dovikuju – „aha, kad dođu Nemci“ – pa im kaže – „nemojte, deco, Nemci ovde dolaze na svakih 50 godina“. Gde su sad?! Ili Rusi, Amerikanci, svejedno, samo napravite pozorište!