Voleli se dvoje mladi, kaže pesma, tu u jedno selo u okolinu našega maloga mista, kako mu imeše… ee… ne mož’ se setim, ali nešto kao onaj crnogorski Žabljak, jedno od dva oka u glavu, što mu nađoše drugu dioptriju.
I u taj Žabljak li je, kako li je već, i u njegovu okolinu, postoji lokalna legenda, da se tu gaji najkvalitetnija zelena trava doma mog. Elem, i ti dvoje mladi, išli po one travnate livade, kao u reklamu za omekšivač rublja, romantika brate, i iz onu travnatu livadu, otud-odonud, nekako zakasaju u bostan. Za neko vreme, ispostavi se da su tu brali zelen bostan, i da je devojka progutala lubenicu, koja za neki otprilike devet meseca sazri, u sred zime, kad joj vreme nije.
Mladi ku’će-šta će, došlo lubenče do peteljku, nema više de, mora da priopće roditeljima ili starateljima, pošto u naše srbsko blagostanje više nema razlika između ta dva pojma – poštuj, kaže božja zapovest, oca svojega i mater svoju, da ti bude dobro, i da dugo poživiš na zemlji. Jerbo, da nisu oni živi i zdravi, bez njihove penzije mogo bi samo da se uroviš pored nji’, kao praziluk. Ono, roditelji, moglo bi komotno da se izbaci, i da ostanu samo staratelji; u srpsku socijalnu verziju, roditelj i staratelj je pleonazam.
I oni kratkim, ali biranim rečima, to obznane. I kao što je red, mladoženjina majka, srbski večiti hladni rat, svekrva-snaja, počne da se busa, tugoo sinkoo, zato li te rodii, takvu li da mi dovedeš u kućuu, celo selo da tera seir s menee… Mladin pa tatko se oduševi, otpečati bure s prepek što je čuvao za takvu priliku, falim te, kaže, gospode savaote, i ja da nađem zeta, kakvog danas nadaleko nema, u Srbina, niti u Turčina! A be, ćero, zlato tatino, de ga nađe toga? Na lutriju li ga dobi, poplava li ga izbaci?
Davaše uplu staratelji, kao što si je red, selske rabote, jedni odovud zazor, drugi odonud zaptiv, a sve se vrti oko miraz, i oko svadbenu pijanku – ko kolko će se očulji, a ko kolko će pečali.
I dokle se oni dogovoriše, ugovoriše svadbu, muziku, gosti, objekat-šator, snaška ne moga da stisne, a već prekoračila termit, embrion nestrpljiv da vidi što se to tamo spolja dešava, pririta, i baš na svečani dan, negde rano na sabajle, na snašku prizorti, i onako u venčanicu je hitno oteraju na kanal, na ginekološko.
Što sad?! Svadba, a nema je snaška! Kum se udara u glavu, ko me pojeba, ako neće kumašini, što li pukna pare za snaškinu opremu, za skup poklon, mikrofurnju, što na popa dado pola napoleonče, a on njegovu rabotu ne moga da završi, starejko kačuje muzićari u dud i cepi goč, siroma kad se ženi i goč se cepi, ma jedan orljak, jurgula, bulumač i orivarište.
Kad, baš kad je svekrva uzela sidžim da se besi na tavan, tast napunio dvocevku da utepa zeta, ma jedna prava, autentična srbska selska svadba, desi se čudo božje! Razgrća se ono šatorsko krilo na ulaz, i objekat koji preti da se pretvori u nekakvu Siriju ili Avganistan, odjednom se obasja – ulazi ko? Snaška, u venčanicu, našminkana, nakolmovana, sigurno dole i depilirana, cela svadba gleda, i ne mož’ da veruje – ama, tolko li se nadrvismo, kolektivna hipnoza, ulazi snaška koja se porodila pre nekolko sata!
Mladoženja frlji grlić od flašu, koju je maločas slomio od glavu na jednoga prikumka, i s grlić se spremao da seče vene, počna da trepka kao koza na grmljavinu, ljubavi, ti li si, ili me anđeo nebeski pohodi?!
Snaška samo pucna s prsti na muziku, svi muzićari je okružiše, pa oćeš snaškino kolo, oćeš svekrvino, oćeš čačak, oćeš užičko, žikino, leskovačku četvorku, kokonješte, i ostala tradicionalna ludila. I snaška se izigra, izigra, kaže – pa ja ako sam se porodila, mora li sopstvenu svadbu da propuštim?
Izede komat od svadbenu tortu, pa iznese još dva – svatovi po nju; de sad ovo nosi? Ono, ispred šator marica od hitnu pomoć, ispred nju medicinski brat i šofer.
Izedite tortu, kaže snaška, pa me vrćajte u bolnicu, da nadojim novorođenče, pa i za njega je svadba, i ono da izede i popije. Ovi upališe kombi, niinuunaanuu, rotacija, mladoženja trči po nji – ženoo, ne mi rečee, muškoo li jee?!
Niinuunaanuu…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.