Godina koju su pojeli piromani

Kada su taksisti po Beogradu od nedavno prestali da mušterije Vranjance smaraju onim „u Vranje nema laganje“ i prešli na propitivanje tipa „ko, bre, to potpaljuje dole i što ne hapse tu bagru“, bilo je jasno da je stvar otišla k vragu i da više nismo poznati samo po svinjama i masti, kruškama i drškama, nego po nečemu mnogo gorem

Dok se većina lokalnih zajednica u godini na izmaku bavila razvojnim i investicionim planovima, mi smo ovde gasili požare, vijali se sa tabadžijama pod fantomkama, bezuspešno tragali za izvršiocima teških krivičnih dela koji su iz dana u dan sejali sve veći strah u narodu. Istina, stvar nije eskalirala surovim obračunima ili ubistvima poput onih koje smo viđali devedesetih u prestonici i nije ovo kriminal ranga svetski poznatih gospodara podzemlja, ali tako se počinje. Ako se stvari ne saseku u korenu. A ovde se to definitivno nije dogodilo u 2012.

Naši politički čelnici su u godini na izmaku jedino smogli snage da preteći mašu kažiprstom ka tzv. podzemlju. I da nam kažu ono što i sami vidimo – da ovde, kao, vlada neka nova mafijaška generacija, da nam bezbednost grada narušavaju mladi momci teškog socijalnog stanja, ali puni snage i željni života (čitaj, para), zloupotrebljeni od jedne do dve osobe koje bi da postanu bosovi lokalnog podzemlja i koji imaju dovoljno „šuški“ da ih navode na kriminal. Ta dva imena svi znaju. I policija. Znaju i kako su došli do kamare para. Znaju i o ilegalnoj kocki i o „valjanju“ narkotika, o švercu mesa, lekova, alkohola. I ništa. Neki su iz vlasti davali podršku policiji u borbi protiv kriminalnih vođa, drugi su je saplitali. Tako zbunjujuće poruke ne čine policijski rad efikasnijim. Naprotiv.

KRIMINAL PROTIV BUDžETA

To je imalo određene posledice. Dok su zabazeknuti građani u par navrata morali da gledaju kako se mladići maskirani „fantomkama“ u najfrekventnijem delu grada pandreče i nabadaju noževima, gradski oci ponajviše su u ovoj 2012. razmišljali kako da nađu dva miliona evra za obnovu sto dvadeset godina starog narodnog pozorišta koje je izgorelo kao kolateralna šteta na lomači sukoba nove gradske „elite“. Razmišljali su političari kako da nam vrate prošlost, pritom ne videći ili ne želeći da vide srž problema. I ne razmišljajući o budućnosti, javnom interesu, već ponajviše o ličnoj koristi. Čast izuzecima. Možda je i moguće da će pare za obnovu pozorišta naći, ali treba da znaju da će im, nastavi li kriminal da bukti, sutra biti potrebno mnogo više od 200 „cigli“ da se stvar popravi. Ako ne bude prekasno. Jer, ko garantuje da neće izgoreti recimo zgrada skupštine, suda ili Policijske uprave. Ko će to da spreči ako ove što pale još malo puste da budu „gospoda“ i „ugledni biznismeni“, da danju otvaraju nove kafane, a noću, poput mister Hajda, ruše ono što je decenijama sticano.

U nedostatku sluha, želje ili znanja za rešavanje problema, svejedno, moglo bi se reći da je 2012. bila zlatna godina za kriminalce u Vranju. Možda ne po snazi i potencijalu lokalnog podzemlja, ali po metodama obračunavanja i očitom odusustvu straha od buzdovana države sigurno jeste. To obično tako ide kada korupcija na jednom području postane ideologija. I kad kriminalci imaju leđa. Pa, oni koji bi trebalo da očiste žito od kukolja prime koverat, krimosi im nameste u krilo par devojaka, vode ih u provod po Srbiji, povremeno im lupnu par šamara i rađa se neprirodna ljubav kojoj zasad nema leka.

Kada su političari iz straha da ne ostanu bez funkcija ovde rekli nekim momcima da prikoče, ovi su reagovali još većim nasiljem nego dotad. Jer, kad se koči, manji su prihodi. Kad je doveden policijski načelnik koji neće da žmuri na kriminal, nasilje se upetostručilo. Usledile su podmetnute paljevine kao svojevrsna poruka onima koji bi da ugroze mafijaški profit. Uglavnom, da se demonstrira da je poštena policija koja radi svoj posao ovde nepoželjna. A paljevine su idealne da se u javnosti prikaže kako su policajci nesposobni jer ostane najmanje dokaza. Pomafijašene vođe ljutile su se na svoje političke mecene – „što ne menjate ovog iz policije, ne možemo da radimo rad od njega“.

Onda su stvar preuzeli uz svoje ruke, sa nekoliko karakterističnih primera. Primer prvi: još se nisu ugasile vatre iz 2011, a u januaru je izgoreo kafić „Anđela“ u Bresnici, prigradskom selu. Gazda je došao u redakciju ovih novina besan, izjavio nezvanično pred buljukom novinara već čuvenu „zna se ko pali po Vranju“, a onda kad je trebalo da to ponovi za tekst i možda kaže na koga sumnja, stavljao na silent zvonce svog mobilnog telefona. Sigurno mu je neko toplo preporučio da je bolje da ćuti.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)