Bas umesto belog mantila

, ,

Bio sam „vukovac“, u đačkoj knjižici osim petica nisam imao druge ocene. Nakon završene osnovne škole, upisao sam Srednju medicinsku u Vranju. Odlučio sam da stanujem u Hanu kod rođaka, poznatog muzičara Bobana Markovića. Na njegov nagovor otac mi je  kupio mali bas. Kad sam ga prvi put uzeo u ruke, srećnijeg od mene nije bilo

Danijel Mirković (25) iz Golemog Sela kod Vranja, u petnaestoj godini života imao je samo jednu nedoumicu – da li da postane doktor ili trubač. Otac Srba, poznati bubnjar u brojnim orkestrima, voleo je da mu sin bude doktor, da se ne muči kao on i njegov otac Sreten, takođe bubnjar, da od sviranja u jednom trenutku živi „slatko“, a potom od danas za sutra, od svirke do svirke, u poznim godinama bez penzije i materijalne sigurnosti.

Danijel je slušao očeve savete, učio i želeo je da mu ispuni želju, ali pokazalo se da je muzički gen jači od bilo kojih želja.

NEMA PROTEKCIJE KOD BOBANA

– Prva četiri razreda osnovne škole završio sam u Golemom Selu, a do osmog išao u centralnu školu, u susednom Vlasu. Bio sam „vukovac“, u đačkoj knjižici osim petica nisam imao druge ocene. Nakon završene osnovne škole, upisao sam Srednju medicinsku u Vranju. Odlučio sam da stanujem u Vladičinom Hanu, kod rođaka, poznatog muzičara Bobana Markovića. Otac mi nije dozvoljavao da putujem, posebno zimi, za selo, jer smo u planini i put je izuzetno loš – priča Danijel.

OD ČOLE DO GONZALESA
– Prva profesionalna iskustva sam imao radeći sa sa grupom Kal, pa sa džez pevačicom Lenom Kovačević, a potom sa rumunskom pevačicom Mis Plantum. Naravno i sa Draganom Kojićem Kebom i Alemom Ademovićem. Potom su krenule turneje po Evropi, nema zemlje gde nismo nastupali – priča Danijel.
Od nastupa sa vrhunskim pevačima i muzičarima, posebno izdvaja kocert Zdravka Čolića u Boru, 2011. godine.
– Drago mi je što sam sa našim orkestrom radio sa vrhunskim svertskim džez muzičarima. To su: Ruža Magdolova, pop pevačica iz Mađarske, Džeri Gonzalez, trubač iz Njujorka, Frenk London, takođe trubač, Amerikanac, Roi Pači, trubač, Italijan, Hjusnu Selendirači, klarinetista i Hasan Gozetik, tronbonista, obojica iz Turske, Kalman Balog, trubač iz Mađarske i drugi – navodi Danijel.

Odlazak na stanovanje kod Bobana i svakodnevno druženje sa Markom, njegovim sinom, odrediće i Danijelov životni put.

– Nisam imao ni 15 godina, molio sam oca da mi kupi tenor, mali bas, da sviram za svoju dušu, kako sam govorio. Odupirao se, predosećao je da mogu da napustim školu. Obećao sam mu da ću učiti i ujedno svirati. Opet, nije pristajao, ali na nagovor Bobana popustio je i kupio mi mali bas. Kada sam ga prvi put uzeo u ruke srećnijeg dečaka od mene nije bilo. Počeo sam da sviram po sluhu, slušajući i učeći od starijih – navodi Danijel.

Dok je svirao, u kući rođaka Bobana i Marka nisu previše obraćali pažnju na njega.

– Kod Bobana nema protekcije, pravi je profesionalac, takav je i Marko i samo najbolji trubači sa vrhunskim ljudskim i  moralnim karakteristikama mogu da konkurišu da sviraju sa njima. To su mi odmah stavili do znanja. Zato su me savetovali da krenem da sviram sa manje poznatim orkestrima, da stičem iskustvo, ali i da vide da li ću i koliko napredovati. Završio sam dva razreda Srednje medicinske i napustio školu. Opredelio sam se, uz veliko protivljenje roditelja, za trubu i muziku – kaže Danijel.

Tri godine je svirao sa raznim orkestrima, da bi kao tenor u orkestru Dejana Krstića učestvovao u na saboru u Guči 2009. godine.

IDEM U MEKSIKO

– Ta godina je bila prelomna za moju karijeru. Rođaci  Boban i Marko su me posle Guče pozvali da budem član njihovog orkestra. U životu treba imati i sreće, a ja sam je očigledno imao jer je  Marko te jeseni rešio da podmladi orkestar. Poziv najbolji orkestar na svetu bilo je za mene nešto najznačajnije što mi se desilo do tada u životu – priča Danijel.

Usledilo je uvežbavanje sa orkestrom koje Danijelu nije padalo teško, jer je repertoar poznavao u prste.

Mlad, uspešan muzičar za svoj napredak prvo zahvaljuje svom ocu Srbi, najvećem kritičaru i savetniku, a potom rođacima Bobanu i Marku koji su od njega stvorili vrnunskog tenora.

– Zahvalan sam svima njima, putujem stalno, jedino mi smeta odustvo od kuće i porodice, posebno od sinova, trogodišnjeg Mateje i jednomesečnog Martina, kao i supruge Radice. U 2013. na proleće, očekuje nas turneja u Meksiku, odabrao sam poziv koji traži odricanje i ne kajem se, najlepši je na svetu – završava priču Danijel.