Dok negde u daljini topovi tuku i tiho, tiho, pada sneg, veliki mudri drugovi kao u transu šapuću želje za Novu godinu. Scena više liči na molitvu pred Kosovski boj, nego na prazničnu radost
Sve se dešava u nekadašnjoj kancelariji Miroljuba Stojčića, koja je sada pretvorena u kancelariju gradonačelnika. Da je novo vreme vidi se i po tome kako je kancelarija uređena – nema više Slobinog i Tadićevog portreta, sada su tu samo patrijarh German, Vučić, Djinđić i Tito, iz ljubljanskih dana. U čelu stola sedi vidno nervozan Kiza Kantić, sipa viski u ohlađenje čaše iz „Haremluka“, i kulira. Njemu uz koleno je Toma Vučić Nikolić, igra se neprirodno velikim upaljačem koji liči na brener. Na pristojnoj udaljenosti od par desetina metara od njih su i ostali, Uroš Nejaki, drugar mu Janaćko, pa Bane Andromeda, Velička Bojanić, Tričko Denzi i Običan Denzi, pa doktor Stanko Micković, tu su i Bili Pirot, Nešto Zuji i Dojkan, dva tela a jedna duša… Nekako sa strane, kao da je nepoželjan, tu je u Zuba Adonović. I ništa, čekaju. Kiza pevuši sebi u bradu, napeto je, ali zajebano.
KIZA KANTIĆ: Što mi nema, što mi nema, moga dragog šefa, moga dragog šefa?
TOMA VUČIĆ NIKOLIĆ: Ne brini Kizo, Mire dve plate nikada nije omanuo, pa neće ni ovog puta. Gužva, on sporovozan…
KIZA KANTIĆ: Ma nije to, nego me zanima kako se postaje komandant grada. Rasipa se idejeći po vojne vežbe i ništa. Nije red, on poslanik, ja Šef, on komandant, a ja da nosim uniformu po tri meseca.
VELIČKA BOJANIĆ: Pa, žene vole oficire.
KIZA KANTIĆ: Ma ne kaži?
Bogougodan razgovor prekida Mire dve plate lično. Nahrupi u kancelariju, obučen kao Deda Mraz. A lepo mu stoji, ko pokojnom Slobi uniforma – velik, primereno ugojen, u crvenom od glave do pete, sa upadljivo žutom mašnom preko pola stomaka, slika i prilika Mrazić Darka.
MIRE DVE PLATE: A hoj, narode moj! Stigao je vaš Djed Mraz, i donio vam poklone za praznike. Sprjemamo se kao da će Nova godina biti sjutra, a mjolimo se da nikad ne dođe. Jer, šta nam fali i ovjako?
ZUBA ANDONOVIĆ: Ovo je provokacija! Ti jesi naš omiljeni lik iz crtaća, iako govoriš mrski nam hrvatski, ali, žuta mašna?! Mislim, čista provokacija. Djobro, jesi naš, al, mora li svi to da znaju?
MIRE DVE PLATE: Ništa, ništa, nikom ništa, aj, hoj. (Samo Zubi ANDONOVIĆU) Ćjuti, slušaju nas njeprijatelji! (SVIMA) Aj hjoj!
SVI: Aj hoj! Čvrst stav je moj!
Opšta radost, vidi se da je čvrstina opet u modi. Mire Dve Plate deli male, ukusno upakovane poklone, a pomažu mu Nešto Zuji i Dojkan, jer je on, ili oni, uvek tu kad pomoći treba.
MIRE DVE PLATE: Pozdravlja vas Beograd, a posebno Ivica i Acica. I kažu da budjete dobri, da više ne palite automobile, da završite što se započeli, a naročito ono što niste.
UROŠ NEJAKI: Dobro, to su dobre vesti. Daj sad one loše.
MIRE DVE PLATE: Eto, Kiza još njeće postat komandantore. Kud ćeš lepšu vjest?
Uroš Nejaki se smeje, a Kiza Kantić mršti. U sobi muk – budući komandant grada nije shvatio zajebanciju.
MIRE DVE PLATE: E, braćo i ti Velička, ima i loših vesti. Acica Vućić Nikolić je naredio da se i ovde napravi antikorupcijski tim. Jednom rečju, mora i ovde da se apsi, i mora da se počne od glave!
U sobi mrtva tišina koja se graniči sa panikom. Svi od čuda zinuli kao amuri sa Aleksandrovca u borbi za goli život. Jedino se čuje kako Tomi Vučiću Nikoliću ispada preveliki upaljač iz ruku.
SVI: Au!
NEŠTO ZUJI I DOJKAN: Au, pa šta ćemo sad?
MIRE DVE PLATE: Ti ništa, tvoje se zna. Sipi po jedan viskić, dva prsta, al od deblju ruku, i ne diraj ništa.
TOMA VUČIĆ NIKOLIĆ: Dobro, Dve Plate, dal ćemo mi da imamo kadrove za tako ozbiljan posao? Ipak, Beograd gleda u nas, prvi rezultati mora da su odlični! Al, gde da nađemo pouzdane, a glupe ljude, takvi nam trebaju. Ovi naši il su pametni i pouzdani, il su glupi i nepouzdani, gde da nađem glupog i pouzdanog istovremeno?
STANKO MICKOVIĆ: Evo, ja ću!
OBIČAN DENZI: Ne ti, ne!
JANAĆKO: A zašto ne?
SVI: Zato što ne!
TOMA VUČIĆ NIKOLIĆ: Pa dobro, ako nećemo dobrovoljce, kako ćemo onda?
BANE ANDROMEDA: Ja mislim, svi mi da uđemo u tu antikorupciju. Prvo, to lepo zvuči, pazi, antikorupcija. Ko, ne do Bog, transparentnost. Drugo, kad nas Nešto Zuji i Dojkan usnimi, ima da skače rejting, i treće, najvažnije, ne možemo valjda sami sebe da hapsimo?
KIZA KANTIĆ: Bravo, Andromeda!
MIRE DVE PLATE (između dva okrepljujuća gutljaja): E, ne biva to. Pa mi ipak njekoga mora da hjapsimo. Ne biva da glumimo Acicu a da ne apsimo njikoga. Šta će Beograd reći – uglavili ste se tu, samo da sami sjebe ne apsite?
SVI: Ma jok, nego onako…
TRIČKO DENZI: Pa kad smo u sve komisije…
BILI PIROT: Evo, ja ću da budem predsednik, za pola plate.
SVI: Ne ti, ne!
STANKO MICKOVIĆ: A zašto ne?
SVI: Zato što ne!
VELIČKA BOJANIĆ: Pa šta ćemo sad da radimo?
BILI PIROT (ljut ko Kralljević Darko): Da se kupamo na Aleksandrovac! Pa da pravimo antikorupcijski tim sa nama na čelu. Najuspešnije su kontrarevolucije na čijem čelu stoje naši ljudi!
KIZA KANTIĆ: To jest, mi sami.
TOMA VUČIĆ NIKOLIĆ: Al nekoga mora da hapsimo, i tačka. Evo, ja predlažem da mi predložimo dva kandidata iz vaše stranke za hapšenje, vi dva iz naše, i tako unakrs. A da Zuba Andonović predloži sam svoje kandidate.
ZUBA ANDONOVIĆ: Nas da apsite vala nećete!
BANE ANDROMEDA: Pa da, vi ste već uhapšeni.
ZUBA ANDONOVIĆ: Sad svejedno.
BILI PIROT: Ne valja ti predlog, Tomice. Jer ja odma predlažem tebe za apšenje, ti Kizu, Kiza Običnog Denzija, i tako redom. Ne. Ima svako da da po dva dobrovojca od svojih, i sami da se prijave u pritvor. Posle ćemo da smislimo optužnice, krivicu i te gluposti, natenane.
KIZA KANTIĆ: U jebote s kim ja radim. Nisam znao da si tako zajeban Bili. Mislio sam da si onako, sav nikakav.
BILI PIROT: Šta ćeš, takav je posao.
SVI: Bravooo Bili!
Svi vrte svoje mobilne telefone, i zovu svoje podanike da se jave u zatvor.
TOMA VUČIĆ NIKOLIĆ: Ma šta ima da se predstavlja. Ima da kaže Toma me šalje i gotovo. Pa nije im prvi put.
KIZA KANTIĆ: Molim te dušo, još ovaj put. Ma ništa, mesec dana pritvorčića, šala, smeška, zajebancija. Ajde, učini mi to. Kad te tvoj Kizica moli!
OBIČAN DENZI: Ma ne, ne ja i Stanko, nego ti i Stanko. Pa ne mogu sad da pričam, pored mene sedi, čuće!
MIRE DVE PLATE: E sad kad smo i to rešili, živeli!
SVI: ŽIVELI!
VELIČKA BOJANIĆ: Ima još jedan problem, pored mesta komandanta za Kizu. Eto, taj Aleksandrovac, da vidimo šta ćemo, pomreše ribe ko da nisu ni bile.
ZUBA ANDONOVIĆ: Aleksandrovac mi ne diraj!
VELIČKA BOJANIĆ: Pa ko ti ga i dira? Al žao mi riba.
ZUBA ANDONOVIĆ: A meni kao nije?
TOMA VUČIĆ NIKOLIĆ: Ma pustite sad emocije, nego, šta da se radi?
SVI: Zatrpavaj!
JANAĆKO: Imam ja jedan predlog. Kad zatrpavamo, da navučemo zemlju za oveće brdo, pa tu da pravimo JP „Skijalište 2“.
TRIČKO DENZI: Misliš, drugi deo?
UROŠ NEJAKI: To što on misli Bog da ti ne dade.
BILI PIROT: Vala baš!
VELIČKA BOJANIĆ: Ma mante se šale, nikada Janačko ti nečeš iti direktor, ni u prvi ni u drugi nastavak. Nego, ajde zdravica. Šefe, aj ti.
TOMA VUČIĆ NIKOLIĆ: Zašto baš ja?
VELIČKA BOJANIĆ: Pa zato, baš ti!
KIZA KANTIĆ: Evo ja ću!
SVI: Ne ti, ne!
KIZA KANTIĆ: A zašto ne?
STANKO MICKOVIĆ: Zašto što ne! Idemo svi zajedno – jer zajedno smo jači. A i kompletniji, nekako.
SVI: Može!
Počinje zdravica. I dok negde u daljini topovi tuku, i tiho, tiho, pada sneg, veliki mudri drugovi kao u transu šapuću želje za Novu godinu. Scena više liči na molitvu pred Kosovski boj, nego na radost praznika.
SVI: Da smo živi i zdravi, i da su nam pravi. Da smo još na vlasti, u lovi i masti. I da smo još moćni, drčni, hrabri, zloćni. Da smo puni para, funkcija i dara. Da nas svuda ima, bar sad dok je zima. Da je ića, pića i devojčića! Da nas niko ne davi, i da su nam pravi!
ZUBA ANDONOVIĆ: Pa to ste već rekli?
SVI: Pa i rekli smo, i ne samo to, nego sve, sve smo rekli. Al koga se to tiče? Nova godina je, opusite se, ljudi.
Viski seva na sve strane, a počinje i pesma. Isprva potiho, a zatim sve jače, kreće himna Nedodirljivih – „Ne može nam niko ništa“. I niko ne čuje korake na stepenicama. Ko će sad pa da se sekira za nekog potpuno nepoznatog šumara, dok je slavlje u punom jeku?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.