Ovim delom misao, u svoj njenoj punoći, čini pokušaj da se reafirmiše kao antipod instiktivnom načinu života, koji danas, na žalost, preovladava u društvenom i intelektualnom diskursu Srbije
U izdanju „Aurore“ iz Vranja, objavljena je nova knjiga prof. dr Momčila Zlatanovića, pod naslovom „I san o sreći – već je bol“. To je, naime, zbirka odabranih misli, nastalih iz prebogatog višedecenijskog Zlatanovićevog ličnog i profesionalnog iskustva, koje on želi da prenese široj čitalačkoj publici, kako bi misao, u svoj njenoj punoći, učinila pokušaj da se reafirmiše kao antipod instiktivnom načinu života, koji danas, na žalost, preovladava u društvenom i intelektualnom diskursu Srbije. Težak je to zadatak, borba neprestana, pa recenzent, književnik Ljubiša Rajković Koželjac nije uzalud kao epigraf svog nadahnutog prikaza knjige pod naslovom „Još jedno igliče venče“, citirao stih Milana Rakića – „Kad srce zapišti, misao je kriva“.
-Već iz samog naslova ovog spisa – kaže Rajković u recenziji – vidi se da je u njemu posebna pažnja posvećena pojmu sreće: ima li je, je li dostižna? Mnogi, naime, smatraju, da sreće, kao ni pravde, na svetu nema, da smo mi, s obzirom na tragičnost života, predodređeni za bol i tugu, čega je bio svestan i pesnik Vranja, koji – kroz usta Mitkina – veli da je čovek samo „za bol i muku zdaden“.
Plemenita Hu, razočarana kineska pesnikinja iz VII veka, kaže u jednoj pesmi: „I san o sreći – već je bol“. Ipak, treba sanjati o sreći
Ovde su, razume se, sabrane misli Zlatanovićeve i o mnogim drugim pojmovima, krucijalnim kad je u pitanju život čovekov, kao što su istina,
Istina ima svoju vrednost i kad nije izrečena u pravo vreme
ljubav,
Jada se lepotica: „Sve su oči na skupu bile uprte u mene. Međutim, videla sam dva muškarca koje sam nekad volela. To mi je zagorčalo sve“
pravičnost,
Kratak je život čoveka da bi zaboravio zla koje su mu drugi učinili ili koja je on učinio
iskrenost,
Ne treba čovek da čuje šta sve drugi o njemu govore. Razočaraće se u neke ljude
prijateljstvo,
Kada si u poseti prijatelju, obrati pažnju na ponašanje dece. Ako se ona ne raduju tvom dolasku, to znači da se tu govori loše i o tebi
mržnja,
Postariji seljak: „Mržnja – to je kad pucaš u drugoga, a metak ide prema tebi“
nepravda,
Da li je Evropa dala onoliko „divljem“ Balkanu koliko je on dao njoj
tradicija,
Poštuj tradiciju, bori se za inovacije
ideologija,
I ideološki jednomišljenici mogu katkad biti vuci jedni prema drugima
progres,
Čovek ubrzava tehnološki napredak i razara prirodu, a apokalipsa čeka strpljivo svoj trenutak
vlast,
Što se više sagneš, silnik te lakše uzjaše
mladost,
Ponižavanja i uvrede u detinjstvu mogu da budu na samo bleda sećanja, već i rane u duši koje ne zarastaju
starost,
Imajte samilosti prema najstarijima: oni ne nose samo teret godina već i teret sećanja
-Ovaj Zlatanovićev spis – nastavlja Rajković – u celini gledano, odaje autora-humanistu, zgroženog nad rugobama ovoga sveta-nesveta, i veoma zabrinutog za budućnost ljudskog roda. Pesimistički tonovi provejavaju kroz ceo spis, no svagda iznad njih lebdi neka svetla tuga. Ovakve knjige imaju i veliku obrazovno-vaspitnu vrednost: one su poučne, savetodavne i, kao takve, vrlo korisne. Uz njih mladi stasavaju u ljude. One prave.
-Elem, i Zlatanovićevo pero zdušno se zalaže za to da čovek, po mogućstvu, postane svečovek.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.