„Bermudski trougao“ za inspiraciju

,

Sa Krcom i pesnicima Jašom Grobarovim, Milanom Nenadićem, Aleksandrom Sekulićem, Ambrom Maroševićem i Slobodanom Stojadinovićem provodio sam večeri po kafanama, slušajući njihova pesnička umeća. Oni su se nalivali pićem svake večeri, a ja nikad nisam popio ni jednu čašicu. U njihovim društvu, na komadićima papira počeo sam da ispisujem prve stihove i da ih stidljivo čitam

Momčilo Moma Jović (58), penzionisani policijski oficir koji živi u Beogradu, često dolazi u rodno selo Gradnja kod Vranja da obiđe svoju staru majku Smiljku i rodni dom, odakle je otišao davne 1968. godine. Da ga s razlogom prijatelji zovu „milicioner s dušom“, govori činjenica da je od 1999. godine do danas obajvio dve zbirke pesama: „Na kolenima“ i „Nedostaješ mi“, a potom i tri knjige pripovedaka: „Policijske ispovesti“, „Priče iz naše varoši“ i „Priča se“.

NEŽENjA PA ŽENjA

Iz sela je otišao kada je završio osnovnu školu u obližnjem Vlasu, a put ga je odveo u Srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Uniforma milicionera i  siguran komad hleba bio je san njegovog oca, sitnog poljoprivrednika Zarija, najboljeg frulaša i gajdaša u kraju, a i njega samog. Po završetku škole, dobija posao u Beogradu, u policijskog stanici Stari Grad, gde će u „krugu dvojke“ početi da radi kao pozornik, a završiće kao policijski oficir.

– Kada sam optočeo službu u miliciji, Beograđani su znali ko je u njihovom komšiluku budala, ko lopov, ko je švaler i ko zaprdalo, znali su gde je dobar roštilj na ćumur, a gde se vade, pouzdano odlične, gliste za pecanje. Raspoznavala su se godišnja doba, a u odnosu na moju uniformu znalo se ko je čiji milicajac! Porodice su mi, kao pozorniku, čoveku koji je bio zadužćen za njihov kvart, pred odlazak na godišnji odmor, s punim poverenjem, ostavljale ključeve svojih stanova. Da pripazim, da zalijem cveće ili šta je već trebalo – seća se Moma.

To vreme prisnosti je, kaže, neponovljivo. Tadašnjih ljudskih i moralnih vrednosti više nema, pa je jedno takvo vreme hteo i uspeo da ovekoveči u pesmi i prozi.

Momu Jovića su, zbog svoje atipičnosti, mnogi pokušavali da opišu, ali čini se da je to najbolje uradio njegov veliki prijatelj, Boris Bizetić, muzičar i tekstopisac. Po njemu je Moma bio savremenik i saučesnik života zasnovanog na starim, proverenim vrednostima: „Vremenom je napredovao, od milicionera je postao policajac, bio neženja pa ženja i dočekao radovanje uz unučiće, što će reći, postao je deda koji se ne da“, zapisao je Boris.

Bio je veliki prijatelj sa pokojnim glumcem Petrom Kraljem, druži se sa Aljošom Vučkovićem, Nenadom Nenadovićem, a najviše je prisan sa porodicom Borisa Bizetića. Od brojnih prijatelja održava konktakte sa porodicom pevačice Vere Matović.  Svi su mu oni bili na brojnim promocijama u Beogradu.

Moma je svoj spisateljski nerv prepoznao još dok je partrolirao u Beogradu, u  rejonu „Bermudskog trougla“, družeći se s pesnicima po kafanama.

-„Bermudski trougao“ je označavao kvart između kafana „Grmeč“, „Lipa“ i „Šumatovac“. Taj naziv je dao pesnik Milisav Krsmanović Krca, najomiljeniji među svima. Bio je pravi boem i pesnik kome se divila i Desanka Maksimović. Sa njim i pesnicima Jašom Grobarovim, Milanom Nenadićem, Aleksandrom Sekulićem, Ambrom Maroševićem i Slobodanom Stojadinovićem provodio sam večeri po kafanama, slušajući njihova pesnička umeća. Oni su se nalivali pićem svake večeri, a ja nikad nisam popio ni jednu čašicu. U njihovim društvu, na komadićima papira počeo sam da ispisujem prve stihove, da ih stidljivo čitam. Kada sam uvideo da su me prihvatili kao svog, bez obzira što sam milicajac,  znao sam da je moja duša našla utočište  u tom začaranom pesničkom vijaletu, na tankoj liniji emocija i strasti – navodi Moma. 

NIŠTA BEZ ZAVIČAJA

Zavičaja se nikad nije odrekao. Sa ponosom ističe da je iz Gradnje. Stalno je u zavičaju, posećuje majku Smiljku, kojoj obezbedi drva za zimu, donese lekove, popravi ako je nešto na kući popustilo…

– Nema te radosti i lepote življenja koju može da pruži jutarnje buđenje uz poj slavuja, kukurikanje petlova, uz  ispijanje jutarnje kafice sa majkom, sedeći na trupcu u dvorištu, uz doručak, zeljanik sa sirom i kiselim mlekom… Tu su staze detinjstva koje su se urezale u pamćenje, u srce, koje i kad mi je najteže znaju da olakšaju i umire bol, a kad naiđe radost i veselje, da to pojačaju do ushićenja – kaže Moma.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)