Teslata, perdaška i malamaška

Eko Taxi Vranje

Bilo jednom… ali ne na Divljem zapadu Amerike, nego na divljem jugu Srbije, u jednoj pograničnoj varošici, gde većinom žive pripadnici jedne nacionalne manjine.

Elem, u tu varošicu ti dođe jedan mlad, naočit srpski pop, iako su meštani tražili popa iz njihovu nacionalnu zajednicu, pa makar bio i mator i debel i ružan – em što će drži službu na njihov maternji jezik, em što će su mirni a propo žene, kad pop ide po parohiju, a oni su po šume, de beru drva, ili su na neku građevinu, pošto tradicionalno rade kao dunđeri; ama, vrzan pop – mirno selo. Ovako, žene ostanu same, a meraklike, pa pop baš tad nađe da se dokleca da krsti vodu, ili da vrši neki drugi verski obred, u stilu – ploodaatiisjaa i mnoožaatiisjaa, aki kedri livaanskijii; ruukaa ruukuu mijee, ovooliikii mi jee… I sve tako, a žene ko i sve blesave žene, odma padaju na to. De smeš da ne daš na slugu božjega, onaj njen tamo po bel svet delja talpe s teslata i mazni beomal s perdaška i malamaška, ko će ga čeka; ovako, em se ona namiri, em ufati mesto na dušu u Edenski vrtovi.



I tako ti mlad pop prvo rekognoscira teren, i namerači se na relativno mladu raspuštaljku, druslu, i počne dajma tamo da krsti vodu. Kako se padne  neka slava, a sad prazničavo, slavsko vreme, eto ti ga pop kod nju i, bogami, krsti vodicu i čati, on peva, ona otpevava; nema veze što ona tu slavu ne slavi, crveno slovo si je crveno slovo, a jaribaš si je jaribaš.

I to je tako trajalo neko vreme, pop se ualio, pa ne dolazi samo kad su verski, nego počeo da krsti vodu kod raspuštenicu i na državni praznici. Ali, pop bio vragolan, još pa sajber pop, ovladao s nove tehnologije, pa kad ode da krsti vodicu kod raspuštenicu, on i snimi čin na mobilni telefon. Ajde što snimi, nego pušti snimak okolo, kad krstiš vodu, a ne pofališ se, kao da je nisi ni krstio.

Celo mesto gleda onu Severinu, i tera seir, ali mala sredina, svak svakoga zna, snimak dođe i do sina od popovu najverniju klijenticu. A on u najbolje godine, dvaestričetiri, ovolik muž, da dune na vola u dupe, ima da mu ispravi rogovi; i još pa, kako na današnju omladinu i priliči, žestok momak, utoka u trenerke i takva neka ludila. Pokaže mu neki pakosnik onaj snimak, na sina mu udari krv u glavu, ripne kao poparen pet’l, repetira utoku, i pravo kod popa, na ispovedanije. Samo, obrnuto – ne on da se ispovedi na popa, nego pop da se ispovedi na njega, pre nego što vidi svojega poslodavca.

Upadne ti on kod popa, ali prvo uljudno kuca, s nogu, zatekne ga detku de pegla mantiju i prska se s „brut“, sprema se za krstenje vodu i pevuši – brut, brut, sa’će ga natepamo krut, krut, tralala“!

– Aaa, pope, fati li te az! E pa, kad možaš ti da ebaš mamkata mi, s’ga ke ti ebam az na tebe mamkata ti velikosrpskata, popovskata!

Pa udri s kundak od onu utoku popa u vugla, udri, tepačka do mrdanje. Ali, nije teo da puca, ipak je imao rešpekt prema slugu božjega, pastira njinoga. I pastir u bolnicu, s ovolku čalmu na glavu, kao da je božemeprosti odža a ne pop, momčeto u apsu, sičko hubavo!

***

– Lelkee, još ne mogu se očitavim, uf, uf, iz pamet se istera… Ma, ne pituj što je bilo, ionako će ti ispričam, samo da se očitavim malka. Uf, uf!

– Pa li, ima ga u ono prigradsko naselje jedan što ga zovu Djole Bugarin. I on jeste Bugarin, ali naš, domicilni, takoreći srpski Bugarin. Ali, svaka ptica svome jatu, te ti Djole oženi Bugarku, ali pravu Bugarku, bugarsku Bugarku, iz nekakav Ćustendil li beše, Pernik li beše… nije ni bitno. I lepo si oni požive, naprave kuću, izrode decu, srpsko-bugarski Bugarčiki, idila jedna.

– Dok na snašku ne tekne, ono kad je Bugarska ušla u EU, da idu da posete njenu rodbinu, na čestito. Doobroo… Odu oni vo Blgarija, lepo tamo gostuju, ali na ženu mu naglo nešto pozli, srčka li je, šlog li je, i ona, bog da je prosti, tamo i premine.

– I tatko mi i ja, kao što je red, odemo na Djole da izjavimo saušćaj. Sedi Djole, pred njega šiše mastika „peščera“, paklo „karavel“ cigare, vazna s cveće, i neka tegla, valjda meze, on je onako gali. Djole, primi naš duboki saušćaj, fala, fala, mersi, sedite, popite za dušata. Pa kako be, Djole, to se sluči?

– Eh, kako – priča Djole – odosmo u Bugarsku, u njen rodni grad, da isteramo gosti. Lepo nas primiše, jedi, pi, kao Bugari, kad, u jedan ma’, na nju nešto tekna, i prestavi se ženata, za sat, dva, dok si reko ov’s. Što s’ga da pravim? Ovamti-onamti, da je prebacimo u Srbiju, da je saranimo, možno e, kažu oni Bugari, a to ima da te košta jedno pet iljade evriki. Ja se ukoči, dobro i mene srčka ne trefi. Otkade mi tolki parite? Dok se ne nađe dobra dušata – slušaj be, bratko, az šte te naučim – evo ti tuka furunata, krematorijum, potfundari ženata, i nosi pepel vo Srbija. I sve toa eftino – az ti završim za tristo evra; dobro de, može i dvesto. I taka i bidna. Izgoresmo moja Ralica, kako cepanka, i az u jedan fišek go prenesam vo Srbija.

– Pa dobre, dobre Djole, a kade e sega tvoja Ralica?

– Pa li, eve go pri nas, vo ova teglata na astal! Sičko hubavo!



  • Ostavi komentar