Jazavci žive bolje od nas

Eko Taxi Vranje

Strah se uvukao pod kože: Antići, Samo da kuća ne paden: Desanka, Dimitrije i Stefana, Ovo nije život: Miljana

Krompir, krompir, krompir, samo krompir…. – kroz suze govori Stefana, učenica drugog razreda osnovne škole u Drenovcu.
Ne krije da retko kad imaju više od jednog obroka dnevno. Dok ima voća, jabuka i divljih krušaka u okolini, time dopunjuju svoju ishranu. Najteže je Miljani



 

Strah se uvukao pod kože: AntićiAleksandar Antić (14), dečak umornih očiju, odsutno gleda u okolna brda dok nas čeka na mestu gde se skreće za njegovu mahalu Livade, u selu Drenovac, dvadesetak kilometara od Vranja. Dolazimo „ladom nivom“, kojom se, kada je put suv, može stići do njegove kuće. Učenik je osmog razreda osnovne škole u Vlasu, nada se da će položiti razred i maturu, a onda – zbogom školo.

– Osnovnu moram da završim, a nije bilo lako, bez dovoljno knjiga i svezaka, bez pribora, bez adekvatnog svetla u jednoj jedinoj sobi gde stanujem sa ocem Novicom, majkom Desankom, sestrama Miljanom i Stefanom i bratom Dimitrijem. Život bez vode, VC-a, a najviše bez redovnog komada hleba me proganja i danju i noću. Od narednog leta,  krećem u šumu, u seču drva za nadnicu, da zaradim koliko za sebe, ali i za ostale u kući – kaže Aleksandar, pre vremena odrastao dečak, više gladan nego sit.

VIŠE GLADNI NEGO SITI

Probijamo se „ladom“ razrovanim zemljanim putem, punim kamenja. Aleksandar sa sestrama, koje idu u školu, od asfaltnog puta do kuće u brdu, svakog dana ide peške 45 minuta u jednom pravcu. Kolima se stiže do mesta gde se završava zemljani put, a onda nekoliko stotina metara peške, naviše, kao na puškomet, do kuće Antića.

Naherena zgrada, od kamenog temelja i zidova od letvi premazanih blatom, na sve liči samo ne na dom. Prozori su omanji, bez stakla, prekriveni mušemama, najlonom, papirom. Polovina kuće je počela da se urušava, druga se drži. Na krovu fale crepovi, vide se tanke grede, a mlaz svetlosti zlokobno ulazi u sobu.

Samo da kuća ne paden: Desanka, Dimitrije i StefanaIspred kuće nabacano nešto cerovog drveta, nedovoljno za zimu, prljavo je na sve strane. U pomoćnoj prostoriji, nalik na štalu, vezana krava hraniteljka na kojoj se broje rebra. Dočekuju nas Novica (54) sa suprugom Desankom (42), ćerkom Stefanom (8) i sinom Dimitrijem (6). Najstarija Miljana (15) je u Vranju, u školi. Pohađa Srednju poljoprivrednu, putuje svaki dan, autobsom, a onda peške do kuće. Kad je u prvoj smeni izlazi iz kuće u pola sedam ujutru, a vraća se oko pola pet popodne.

. Sve bi bilo dobro, ali, on… (pokazuje na oca)… imao je posao čistača u  „Simpu“, isterali ga. Priča nam stalno, da za drugu smenu nije imao autobus iz Drenovca. Kad se vraćao, od Gornje čašije do naše kuće išao je peške, i to noću. A kad dođe zima, strašno. Molio je direktora da mu dozvole da spava u fabrici, nisu pristali. Razočarao se, krenuo da pije, sada, doduše, manje. Ali, pije, kad mu daju, ne prestaje. Ali, ne sme da nas maltretira – kaže Aleksandar, uzdišući, dok ga mlađi Dimitrije grli. 

Antići žive od 9.200 dinara socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Osim krave i tri kokoške i pevca, koje čuvaju u sobi pored, nemaju ništa. Ne obrađuju zemlju, samo  omanju baštu na otvorenom. Rodi se malo krompira, pasulja i paprike.

– Krompir, krompir, krompir, samo krompir…. – kroz suze govori Stefana, učenica drugog razreda osnovne škole u Drenovcu.

Ne krije da retko kad imaju više od jednog obroka dnevno. Dok ima voća, jabuka i divljih krušaka u okolini, time dopunjuju svoju ishranu. Najteže je Miljani.

– Miljana odlazi u Vranje u školu svaki dan i mora da plaća autobusku kartu, 140 dinara. Mesečno izađe oko 3.000. Zbog toga nema para za doručak. Sa mnom je drugačije. Jedem u školi u Vlasu, u menzi. Ne naplaćuju mi, jer ostanem da počistim i pomognem, a za uzvrat mi daju da jedem ono što ostane – priča Aleksandar.

Ulazak u kuću je kao u horor filmovima. Plafon je na više mesta otpao, svuda je prašina u jedinoj sobi gde spavaju, jedu i uče. Dušanka, majka, koja zbog govorne mane priča nerazumljivo, pokazuje na plafon. U sobi, u jednom uglu nabacane stvari, bez reda, sve teži od prljavštine.

Ovo nije život: MiljanaDušanka i Miljana će to da operu kad Aleksandar donese vodu sa izvora, dole pored puta. Donosi na leđima, u plastičnim flašama koje veže kanapom. Vode neme, bunar ispred kuće, kao za inat, presušio.

BEZ KREVETA, BEZ VODE

Nemaju ni WC. Nuždu vrše oko kuće; Stefana i Dimitrije tik pored ulaznih vrata. Pored šume su, strah im se uvukao pod kožu.

– Ne hvata nas nikakva bolest, a zašto bi, živimo na čistom vazduhu – kao da se pravda Aleksandar.

Imaju dva kreveta, u jednom spavaju Novica, sa manjom decom Stefanom i Dimitrijem, a u drugom Dušanka sa Miljanom i Aleksandrom.

– Mnogo je tesno, nema noću spavanja. Nemamo krevet, barem još jedan. Ko ugrabi preko dana dobro je. Spavamo obučeni. Probija promaja u sa svih strana, nemamo jorgane, pokrivamo se čime stignemo. Nabacamo preko nas sve što nađemo, od čaršava do ćilima. Krivo nam, jazavci, kojih ima u blizini, imaju svoju toplu jazbinu i sigurni smo da bolje žive od nas – grca Aleksandar.

Teško se diše, izlazimo, korak je klecav, sve teži. Ostavljamo, na milost i nemilost sudbini, ovu nesrećnu decu, nesvesnog im oca i majku koja nerazumljivim kricima moli Gospoda da su joj deca živa i zdrava.

Stigla je zima na jug Srbije, put je zavejan, deca se jedva probijaju kako bi stigla do asfalta kod Drenovca, putuju i po više od sat vremena. Onda, mala Stefana ostaje tu u školi, Miljana ide put Vranja, a Aleksandar u Vlase. Nesrećna deca samo na jedno razmišljaju, da ne napada sneg i sruši im kuću dok su na spavanju.



  • Ostavi komentar