Princip pozitivnog pamćenja

, ,

Knjiga je prevazišla okvire svog žanra, i čita se kao beletristika, lepa književnost, koja zadovoljava sve uslovnosti monografije, ali ih i oplemenjuje, estetski i emotivno

Nesumnjivo, knjiga koja je pred nama, prevazilazi zadate okvire književne vrste mografije. Naime, ona nije samo naučna rasprava, ili suvoparna zbirka podataka, koja se podrobno bavi samo jednim predmetom svog interesovanja, u konkretnom slučaju šezdesetogodinjicom postojanja Osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Vranju. Ne, ona je prevazišla okvire svog žanra, i čita se kao beletristika, lepa književnost, koja zadovoljava sve uslovnosti monografije, ali ih i oplemenjuje, estetski i emotivno, izrazitim elementima lepe književnosti.

NEZABORAVLjENI

Povod za izdavanje monografije „Životopis Osnovne škole ‘Vuk Karadžić’ u Vranju“, jeste 60 godine rada ove škole pod tim imenom. I ne samo to: u holu škole, postavljena je stalna izložba fotografija svih direktora, nastavnika, učitelja, pomoćnog osoblja i najboljih đaka, zahvaljujući izuzetnom trudu Miodraga Djorđevića, nastavnika fizike u penziji, Miroslava Trajkovića, profesora istorije u „Vuku“, i Dušana Stevanovića, direktora škole.

Ipak, centralni događaj jubileja bilo je predstavljanje monografije o školi, autorke Marine Stojanović, profesora srpskog jezika i književnosti u školi koju je pohađala, i u kojoj sada predaje novim generacijama. Promocija je održana u prepunoj svečanoj sali Doma Vojske u Vranju, a o knjizi su nadahnuto govorili Goran Maksimović, dekan Filozofskog fakulteta u Nišu, Srboljub Dimitrijević, profesor filozofije na niškom univerzitetu, te sveštenik Goran Arsić.

-Materijal sam, kao nekadašnji đak, a sada nastavnik u ovoj školi – kaže autorka monografije Marina Stojanović – prikupljala sa ogromnom odgovornošću za javno izgovorenu, odnosno napisanu reč, trudeći se da imam što bolji uvid u realno stanje, bez nostalgije za prošlošću – kontrolišući, koliko je to moguće, princip pozitivnog pamćenja. No i uz sve to, jednostavno nije bilo moguće pomenuti sve događaje, uspehe, imena svih učenika i nastavnika… Ali to ne znači da su zaboravljeni. Sačuvani u požuteloj školskoj svesci, na nekoj zaturenoj fotografiji,  crtežu, ali i u sećanjima mnogih, jer kad bilo ko od nas prelistava svoj život ne može, a da se ne seti školskih dana.

Monografija je, kompozicijski, uređena po decenijama – šest decenija škole pod tim imenom, šest poglavlja, u kojima se belodano vidi muktorpan rad i ozbiljnost pristupa autorke zadatku kojeg se prihvatila. Neverovatno obilje pisanih dokumenata, fotografija, reminiscencija, ali u predgovoru i zaokružena vizija obrazovanja Marine Stojanović kao pedagoga, potkrepljena iskustvima od prastare, sumerske, do današnje, takozvane moderne škole.

PROFIL
Marina Stojanović rođena je u Surdulici 1960. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Vranju, a Filološki fakultet u Skoplju. Profesor je srpskog jezika i književnosti u OŠ „Vuk Karadžić“ u Vranju. Uređuje i lektoriše knjige (Učiti sanskrit, Svetlost sa Istoka, Ka Izvoru zvuka, Koraci i zastajkivanja, Neobično obično kazivanje…). Autor je više televizijskih reportaža (Moskva u mojim očima, Blagorečje Volgograda, Pčinja i Pčinjani), dokumentarnog filma o OŠ „Vuk Karadžić“, organizator brojnih književnih večeri, koncerata, izložbi fotografija…

ISTOČNjAČKI MUDRO

Ali, sadržinski, monografija je mnogo više od onoga što joj ime nameće. Autorka briše granice vremena, te se prošlost, sadašnjost i budućnost prepliću u neraskidivoj vezi, potkrepljene stihovima i maksimama pesnika  Miroslava Antića, koji je, bolje nego iko drugi, poznavao dečiju dušu. Istočnjački mudro, na belini između stihova, Antić potvrđuje, opominje i poručuje da su znanje i mudrost dve različite stvari, da nema nedarovitog učenika, ali ima pogrešnih učitelja i promašenih škola.

-Beležeći podatke – nadovezuje se Marina Stojanović – čitaocu sam svesno ostavljala jedan međuprostor za ono što se ne može izgovoriti opštepoznatim rečima, a sama saznavala celim bićem prepoznajući u prozivnicima rukopise učitelja i nastavnika, gledajući stare i nove fotografije, slušajući zvuk zvona, sećajući se onih nekoliko krugova u đačkoj koloni u dvorištu stare škole pre početka časa, sluteći melodiju školskog orkestra i detinjstva, ali i večitu đačku muku s ocenama i ocenjivanjem, sa zagonetkama ovog sveta, sa pravdom i nepravdom, s iskrenom dečjom zapitanošću i zagledanošću u budućnost.

-Listanje starih matičnih knjiga – nastavlja autorka – dnevnika, zapisnika sa sednica, dopisa, lokalnih novina, nastavničkih beležaka… vrlo brzo je počelo da liči na svojevrsno putovanje tokom kojeg smo se knjiga o školi i ja međusobno dopunjavale i rasvetljavale. U moru podataka, imena, ocena, neprestano sam opominjala sebe da realnost nije čist kvantitet i taj pristup pojačavala uporednim posmatranjem zajedničkih i različitih faza kroz koje je prolazilo školstvo (bez prećutkivanja nekih „nezgodnih tema“). Kvantitativna neujednačenost podataka po periodima, nepominjanje nekih značajnih događaja i imena, eventualne materijalne greške, izraz su stanja u nađenim dokumentima, ili tačnije rečeno u sačuvanim dokumentima. Upravo zbog toga, monografija o OŠ „Vuk Karadžić“ otvorena je za izmenu i dopunu postojeće građe.

Kraj sažima citat mudrog Miroslava Antića:
U beznadežnom iskliznuću iz ravnoteže smisla hvala Vam, učitelju, što ste mi odgonetnuli čime se postiže zrelost daha i plemenitost pažnje: prepoznavanjem daha izvan daha, prepoznavanjem pažnje izvan pažnje.

LIKOVNI ŽIVOT

Njegovo veličanstvo slovo

Galerija Narodnog muzeja Vranje; Zoran Ilić, Miroslav Živković, Biljana Stanković: Slike i kaligrafije

U galeriji Narodnog muzeja, u toku je jedinstvena izložba slika i kaligrafija, autora Zorana Ilića, vanrednog profesora na predmetima pismo i tipografija na Fakultetu umetnosti u Nišu, Miroslava Živkovića, vanrednog profesora, te Biljane Stanković, asistenta na istom fakultetu.

U raznovrsnosti tehnika, u kojoj preovladava akvarel, i motiva, u centru pažnje je ipak njegovo veličanstvo – Slovo.

-Emocije su – kaže Ilić – prava sadržina umetničkog dela i upravo kroz jedan gest, kaligrafski (slovo), ili kroz crtež, data je umetnikova impresija.

-Što se tiče nas, troje autora – nastavlja Ilić – upravo je taj pikturalni izraz sličan, što je i bio povod za zajedničko izlaganje. Preovlađujuća tehnika je akvarel, s tim što je jedan broj radova odštampan u većem digitalnom formatu, zbog vizuelnog doživljaja konzumenta.

-Dominantno je slovo, ono je u bilo kom materijalnom ili umetničkom obliku sveprisutno. Tako da slovo postaje svojevrsna slika, kroz gest, odnosno autorov izraz.

Poruka izložbe možda je sažeta u poruci, naravno kaligrafskoj, svojevrsnom sinkretizmu pesništva i slikarstva:

– Živeti
nije lako ni mravu
ni mravinjaku
ni ptici na grani
a kamoli čoveku
umetniku u ovom
složenom
i tvrdom svetu.