Kad je Tito bio kum

, ,

Završio sam četiri razreda osnovne, a kasnije kurs za poštara. Sin sam četničkog poručnika Vase Djorđevića, koji je posle rata u dva navrata robijao. Prvo tri godine, pa potom bio osuđen na doživootnu robiju, pa mu skraćeno na 20, a aboliran je posle dvanaest. Proveo je u kazamatima petnaest godina

Tomislav Toma Djorđević (72) iz Vlasa, bio je poštar u tri rejona koji obuhvataju deset poljaničkih sela punih 36 godina, od 1965. do 2001, kada je otišao u zasluženu penziju. Toliko je raznosio radost i tugu, iščekivanja i strepnje, bio omiljen poštar – učesnik uzleta, ali i propasti sela u Poljanici.  

– Kada sam počeo da radim kao poštar posla je bilo preko glave. Bio sma zadužen za sela: Stance, Roždace, Trstenu, Dragobužde, Uševce, Dobrejance, Drenovac, Sekirje, Smiljević i Urmanicu. Tih godina svako sa svakim se po selima tužio. Bilo je mnogo naroda, aktivnih kuća po selima, veći deo stoke se čuvao da se proda i ostavi para po strani za porez i advokate. Imao sam po 40 sudskih poziva na ručni potis mesečno – počinje priču Toma Poštar.  

ČETNIČKO DETE

Oduvek je san svakog visprenog mladog Poljančanina bio da obuče državnu uniformu, pa tako i Tomin. Ali, put do zaposlenja za mnoge je bio uzaludan, samo za njega ne.

– Završio sam četiri razreda osnovne, a kasnije kurs za poštara. Sin sam četničkog poručnika Vase Djorđevića, koji je posle rata u dva navrata robijao. Prvo tri godine, pa potom bio osuđen na doživootnu robiju, pa mu skraćeno na 20, a kad je oslužio 12 bio aboliran. Dakle, otac je proveo punih 15 godina u Brozovim kazamatima, a da njegova optužnica nikad nije počivala na čvrstim dokazima. Do svoje smrti, 1994. godine, bio je uvažavan i poštovan u celoj Poljnici. Zbog očeve prošlosti imao sam problema oko zaposlenja. Sedamnnaest puta sam podnosio molbu i najzad bio primljen, zahvaljujući upornosti jer sam vlastima sigurno dosadio – kaže Toma.

Kao poštar morao je da se stalno dokazuje, da pazi, jer su na njega gledali drugim očima.

– Poštu je iz Vranja na konju donosio Stevan Kocić iz Gradnje, svakog jutra u šest sati stizao je sa prepunim torbama. Odatle smo je raznosili, Sreten Stanković i ja. Najteže je bilo zimi, kad smo se probijali kroz smetove kako bismo stigli do udaljenih kuća u planinskim selima. Poznavanje puta u tim uslovima je spašavalo glavu. Jedna greška i više nam ne bi ni kosti pronašli. Stalno smo bili u snegu, u opancima i vunenim čarapama – navodi Toma.

Svaki dolazak kući u zimskim uslovima, a radilo se od šest ujutru do šest uveče, bio je ritual za celu porodicu.

– Supruga  Dušanka i ćerke Snežana i Krunica su se mučile da mi skinu mrzle opanke i čarape s nogu. Ponekad su to morale nožem da rade. Noge su bile kao žar crvene, promrzle, otopljavanje je bilo i više nego bolno. Koliko puta bi mi otpala koža s prstiju. Posledice tih smrzavanja su danas nedostatak cirkulacije i uvek hladne noge, bolovi u tabanima koji ponekad znaju da budu nesnosni – ističe Toma. 

U početku je poštu isključivo raznosio peške ili na konju. Znao je da zimi u jednom pravcu pređe po dvadesetak kilometara. Kad bi se vratio nije se znalo ko je umorniji – on ili konj. Tek kad je kupio motor, Tomosov  „apn 4“, sredinom sedamdesetih prošlog veka, laknulo mu je.  Barem leti nije morao da muči sebe i konja.

KONTROLORI

Najradije se seća telegrama koji su ljudima donosili radost i sreću, kao kad je familiji Samardžici iz Trstene telegram u kome je bilo ime od kuma Josipa Broza Tita, za deseto dete.

– Novogodišnje čestitke bi pravile veliki problem da se nisam dosetio kako da ih raznesim. Kupio bih dovoljno „svilenih“ bonbona i delio deci u školi u Vlasu, a onda i čestitke, gledajući ko je i iz kog sela da ih raznese – priča Toma.

ZATVOR
Posao poštara odveo ga je i u zatvor. Odležao je tri meseca, jer takav je bio „zakon“ i vratio se odmah na posao.
– Bio je neki Krsta iz Mijovca kome je sin Stojan slao novac iz inostranstva. Sa Stojanom sam bio u dobrim odnosima, pitao sam ga da mi pozajmi novac da kupim krave u Vršcu, u Vojvodini. Trebalo mi je tadašnjih 1.000 dinara koje bih vratio za mesec dana. Rekao mi je da kad novac pošalje ocu slobodno uzmem i vratim u ugovorenom roku. Tako je i bilo. Uzeo sam 1.100 dinara, kupio krave, a nakon mesec dana, u prisustvu svedoka, vratio. E, tad su nastale moje muke.  Krsta je tužio, tvrdio da sam uradio „falsifikat“ jer sam bespravno zadržao njegov novac. Zvao sam Stojana, molio ga da dođe i svedoči, ali nije smeo. „Ako svedočim u tvoju korist, otac je rekao da će da me se javno odrekne. Ne mogu, to bi bila bruka za familiju“, javio je. Tako sam dobio tri meseci zatvora, odležao ih u Vranju i vratio se na posao – priča Toma.

Probleme su mu najviše pravili kontrolori iz Vranja koji su ostavljali lažna pisma u sandučiće po udaljenim selima, da provere da li dolazi i podiže ih.

– Oni su pisma postavljali kao mamac, da vide da li vršimo svoju službu, jer smo morali da obiđemo sva sela svakodnevno i vidimo da neko nije poslao kakvo pismo. To je fizički bilo nemoguće, posebno zimi, ali ako te uhvate da nisi bio nekoliko dana usledio bi poziv na odgovornost i kazna, a ako se to ponovi i gubitak posla. Naravno, bili smo snalažljivi, imali svoje ljude po selima koji su otvarli sandučiće, uzimali pisma, dolazili u Vlase i donosili nam – kaže Toma.

Poštari su bili omiljeni po selima, posebno u vreme kada su se mnogi iselili u inostranstvo. Svaka vest o njima putem pisma bila je povod za pravo slavlje u porodicama.

– Delili smo sreću i radost sa tim ljudima, ali i tugu kada bi ih njihovi sinovi zaboravili, ne bi se javljali mesecima. Neki su slali pismo jednom godišnje, neki se nisu ni javljali. Nije bilo lako kad te neko od starijih ukućana čeka na putu, ispred kuće, a ti mu pogledom nagovestiš da nema pisma – ističe Toma.

Kada ponekad uveče, pre spavanja svodi račune, najviše ga boli to što je bio svedok „pražnjenja“ Poljanice. Među prvima je gledao i osećao da će doći vreme kada će se u pojedinom selima ugasiti ognjišta.  Što se tiče poziva poštara, uvek bi pretekao osećaj da je radio nešto korisno po narod u Poljanici. I, ponovo bi bio isto – Toma Poštar. Ako ne zbog drugog, ono zbog uniforme i pogleda u ogledalo koji ga je činio važnim i ponosnim građaninom.