Lavirint neutoljivih preispitivanja

Maja Stanković: „Posle svega“, proza; „Beoknjiga“, „Beoletra“, „Hobisport“,  2012

PROFIL
Maja Stanković rođena je u Vranju 1980. I živi u Vranju, iz čije „orahove ljuske“ crpi svoju snagu za umetnost. Kaže da je književnost njen prozor u svet, a ovo delo njena prva poruka tom svetu.

– Knjiga je nastala – kaže autorka Maja Stanković – većinom na osnovu autobigrafskih, empirijskih iskustava, ali to je samo potka priče, ostalo je imaginacija. Očekujem da je što više ljudi pročita, i iz nje izvuče pouku, ili, možda, više pouka.

Naime, u kultnom mestu srpskih pisaca, kući Djure Jakšića u beogradskoj Skadarliji, 23. septembra održana je promocija prve knjige naše sugrađanke Maje Stanković, romana „Posle svega“, koja je doživela vrlo povoljne kritike. Tako, recimo, recenzent dela Stevan Krstec Starčinski kaže:

– Maja Stanković je pisac ne u naletu nego u uzletu! Pravi književnici poznaju se po „ranim radovima“. Pouka i poruka autorke upućena je savremenom društvu u kome može svako od nas da se nađe, u ulogama nekog od junaka.

Roman „Posle svega“ može se podeliti na dva dela. Glavna junakinja, zarobljena u prošlosti, ne može realno da sagleda sadašnjost. Smenjuju se trenuci sna i jave, bolne uspomene, iznenadna sećanja narušavaju svakodnevni život. Sigurno utočište, čini se, jeste njena ljubavna veza s Milanom. Njegova izdaja je so na rane koje još nisu zaceljene. Da bi zalečila svoj duševni bol, Marijana beži u Vranje, ali tu započinje svoj hod po paklu. U drugom delu romana Marijana upada u klopku lokalnog narkomana Koste. On veoma vešto manipuliše njome i u njoj budi potrebu da mu pomogne. Ranjena i povređena devojka nmaivno veruje da je Kostin povratak u normalan život moguć.

– Strastveno, opčinjavajuće i nadahnuto – smatra književna kritišarka Ines Mrdović – ova nezaboravna priča potrešće vas do poslednje pore, obuzeti svom silinom i ubaciti u lavirint neutoljivih preispitivanja. Kako da se jedno ljudsko srce zaštiti od fatalnih udara sudbine? Kako da se otrgne od kandži poroka drugoga, koji ruši sve pred sobom i preti da i nas povuče ka dnu?

– Poruka ove hrabre mlade žene – nadovezuje se Starčinski – upućena je očevima da ne ostavljaju svoju decu, majkama da svoje strasti ne stavljaju ispred dečijih potreba, porodicama da se drže na okupu, devojkama da budu jake i samosvesne, momcima da budu „dike“ a ne barabe, a svima nama da izaberemo pravi put i ne žmurimo pred realnošću. Ovo je naš svet, pred kojim nemamo prava da zatvaramo oči, ni kao pojedinci, ni kao društvo!

UBRZO SAM TRČALA…
Kosta sedi na podu oslonjen na ivicu kade, ispruženih nogu sa podavijenom nogavicom na levoj nozi, skoro do prepona. Crni kožni kaiš leži preko njegove noge. U desnoj ruci jedva drži tu… stvar!? Špric i srebrna igla koja se probija kroz kožu na putu do vene u koju ubrizgava otrov. Nešto dalje od njega stoji kašika, a pored nje pikavac cigarete.
Strah poče da pulsira kroz mene dok mi je u ušima tutnjalo. Kosta pridiže glavu i pogleda me kroz poluotvorene oči.
„Idi“, jedva prošaputa glasom od kog mi srce siđe u pete.
Dok su mi ruke drhtale, a noge pretile da me izdaju, moje razočarano srce je krvarilo od straha i užasa, bolno i nemoćno.
„Idi“, ponovo reče, ne otvarajući oči.
Pokušaću, odgovorila sam mu u mislima.
Zatvorila sam oči pred tim prizorom, skupljajući poslednji atom snage da odem odatle.
Ubrzo sam trčala…
(Odlomak iz romana)