Golema rabota, al’ ubav život

Eko Taxi Vranje

Za nas dovoljno znači da pretekne: Boško Ilić

Radom, uz pomoć oca Žike, stekli smo dosta, taman toliko da napravimo kuću u vranjskom naselju Rudina. Dvadestak godina u njoj žive stanari, mi ne, nikad nismo videli perspektivu u gradu. Nismo želeli da radimo po fabrikama, da služimo druge. Volimo da radimo samo za sebe, da ne strepimo od gladi i neplaćenih računa



 

Za nas dovoljno znači da pretekne: Boško IlićOvi vredni ljudi odmah će vam reći da se bave poljoprivredom, kao i njihovi preci, da imaju vodenicu koja danas melje samo za njih, da ne bi mogli da opstanu bez mašina i alatki koje popravlja i sređuje Dejan, koji je u Vranju izučio i položio za kovača. Boško Ilić, glava porodice objašnjava kako su stečene mašine:

KOŠENjE I VODA NOŠENjE

– Moj deda Mika je od svog oca Radivoja naučio vodeničarski zanat, a potom ga preneo meni. Govorio je, videvši kako se sela prazne i mladi ljudi odlaze bez povratka, da će vodenica jednog dana mleti samo za nas. Zato je oca Žiku poslao 1971. godine  na rad u Vupetal, u Nemačkoj, da kao građevinac svaku zaređenu marku stavlja na stranu i donosi kući. Od očevih para napravili smo novu kuću, pomoćne prostorije, kupili traktore, kasnije i sve ostale mašine potrebne za poljoprivredu. Zahvaljući porodičnom ugledu zaposlio sam se u Zemljoradničoj zadruzi u Vlasu i tu proveo 28 godina, sve dok nije propala. Samo tako je moglo da se opstane u selu – počinje priču Boško.

U njihovoj kući uvek se znao red, „ko kosi, a ko vodu nosi“, što i sami sa ponosom ističu. Red i discilpina i iz toga proizašla sloga i međusobno poštovanje doprineli su da svako zna koje su mu dnevne obaveze, da sve ide u jednu kasu.

– Radom, uz pomoć oca Žike, stekli smo dosta, taman toliko da napravimo kuću u vranjskom naselju Rudina. Dvadestak godina u njoj žive stanari, mi ne, nikad nismo videli perspektivu u gradu. Nismo želeli da radimo po fabrikama, da služimo druge. Volimo da radimo samo za sebe, da ne strepimo od gladi, neplaćenih računa – navodi Boško.

Kao što je deda Radivoje brinuo o budućnosti sina Žike, a ovaj o Boškovoj, tako i Boško brine za Dejana.

– Rešiili smo da Dejan ode u Vranje i izuči za kovača, da postane majstor. Zanat je učio kod Zorana Jankovića Drde, na Rudini. Velika je sreća bila za našu kuću kad je položio sa vrlo dobrim uspehom i dobio dilpomu školovanog kovača, 2004. godine. Sada je lako, ima radionicu, sav potreban alat, radi za naše potrebe, ali i drugima– kaže Boško.

Dejan je mlad čovek koji zna šta hoće, a to je da nastavi porodičnu tradiciju, održi ognjište i unapređuje gazdinstvo. Neumoran je, bilo da je u radionici ili na njivama, livadama.

– Ima posla za kovača. Održavam naše mašine, ali dolaze i mušterije iz sela, iz Vlasa, Uševca, Roždaca, Trstene, Dobrejanca, iz cele Poljanice. Najviše klepam raonike, sekire, motike, kopače, freze, pravim klinove za drva, a da sam pravi majstor pokazao sam pravljenjem prikolica za drva sa sistemom za kočenje, za četiri do pet kubika, ali i onih velikih, dvorednih, za 12 – sa ponosom priča Dejan.

Bošku i Dejanu su desna ruka u kući Dušanka, Divna i Vesna. Baka Dušanka je najmanje opterećena, kažu„naradila se u svom veku“. Divna je glavna oko kućnih poslova, stoke, spremanja prvoklasnog punomasnog kravljeg sira sa i bez paprika. Snaja Vesna pomaže i uči, najviše je zaposlena oko stoke. Pri ruci je svakom u kući, jer je svesna da se radom stiče „hleb i sa hlebom“, kao i  poštovanje ukućana.

HLEB I SA HLEBOM

Ilići imaju pet krava, ne zna se koja je od koje lepša, sve daju dovoljno mleka, jer imaju najkvalitetniju prirodnu hranu, seno i prekrupu iz vodenice.

– Vodenica sada radi za nas, a nekad, u sezoni, po tri meseca smo spavali sa dedom na smenu, toliko se mlelo. Ljudi su donosili žito na konjima, po 120 do 150 kile, zapisivali smo u sveske, potpisivali i određivali datum predaje brašana ili prekrupe. Naplaćivali smo najviše u brašnu, tada je ujam bio pet odsto – ističe Boško.

U Zemljoradničku zadrugu je uneo svoju vršalicu na kaiš. Dobit je bila po sistemu pola-pola. Prošao je mnoga sela, uzduž i popreko.

Ilići su zadovoljni, Boško ima dve udate ćerke, Mikicu i Slađanu. Od njih unuke. Kada se svi okupe puna je kuća, ide slava, pa Božić, Vodice… Tada je i najmanje posla oko poljoprivrede, tih mesec-dva dana, pa pored vatre, uz jelo i piće uživaju, i druže se.

– Ne ostavljamo se bez dovoljno mesa, svake vrste. Za nas dovoljno znači da pretekne. Evo, naišli ste baš na svinjokolj. Dve obalismo, a one velike kao telad. Sve sami uradimo. I deca su ovde iskusni mesari. Znaju da obrade slaninu i izvešaljče meso ako treba, kao prijatelj Darko, brat od snaje Vesne, iz Ravnog Dela – kazuje radosno Boško dok sa Dejanom i zetom Nebojšom iz Uševca stavalja svinju na čengela.



  • Ostavi komentar