Kosovo i Srbija moraju biti dobri susedi

Ukoliko pregovori ne uspeju, tražićemo da se u delo sprovede volja naroda iskazana na referendumu 1992

Bio je politički komesar Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB). Od svih albanskih političkih lidera na jugu Srbije, važi za jednog od najekstremnijeg, zboč čega ga Srbi zovu „albanski Šešelj“. Bio je predstavnik i tvrdi zagovornik opcije da Bujanovac, Preševo i Medvedja budu deo Kosova. Danas veruje da su SAD i Evropa rešeni da se u Briselu definitivno stavi tačka na istorijske konflikte Beograda i Prištine. Tom temom i počinjemo razgovor sa Jonuzom Musliuom, predsednikom Pokreta za demokratski progres (PDP).

– Sa pregovorima mi imamo bogato iskustvo. Rambuje, Beč, Brisel…a ovi poslednji su rezultat pritisaka Brisela i Vašingtona. Sada pregovaraju dvojica premijera. Sutra će dvojica šefova država. To će trajati sve dok Srbija i Kosovo ne priznaju onu drugu stranu.

PROFIL
Jonuz Musliu je rođen 5. januara 1959. godine u Končulju kod Bujanovca. Srednju ekonomsku školu je završio u Bujanovcu, višu u Skoplju a zvanje nastavnika biologije stekao je na Univerzitetu u Prištini 1984. godine.
Zbog verbalnog delikta 1986. osudjen je na šest i po godina zatvora, a odležao je četiri i po. Maja 2002. godine, sa vojnicima i komandantima OVPMB, formirao je i registrovao Pokret za demokratski progres (PDP). Posle lokalnih izbora 2006. izabran je za potpredsednika, a 2008. za predsednika SO Bujanovac. Oženjeni je. Najstariji sin studira u Tirani, srednji u Tetovu, a najmlađi je srednjoškolac u Bujanovcu.

VERUJEM U PREGOVORE

Stiče se utisak da i pregovorima prolazi rok trajanja, da je rešenje srpsko-albanskog konflikta na pomolu?

-I dobro je da je tako, jer su albanski problemi su na pregovaračkom stolu od 1878. godine i Berlinskog kongresa. Toliko dugo mi čekamo na ono što pripada svakom narodu na svetu. Mi očekujemo da međunarodna zajednica taj problem reši jer to nije albansko-srpski, već balkanski problem.

Koliko će to trajatiu? Kada ćemo priznatio jedni druge?

– Nadam se ubrzo. Istina, Srbija nikako da promeni logiku delovanja prema Albancima. Posle svega što se dogodilo na ovim prostorima, argumenti Srbije ostaju isti: sila, vojska i policija. Umesto da se danas, kao i sav svet, vodi logikom ekonomskog razvoja, Srbija radi isto što je radila u doba Slobodana Miloševića. Takav put nema perspektivu. Ja lično mislim da je Srbija, manje ili više, potrošila ratne potencijale, ratne običaje i ratnu retoriku.

Zašto kažete manje ili više?

– Kažem to zbog poslednjih dešavanja u Bujanovcu. Eto, ovih dana, iznad Lučana, nešto se gradi na ogromnom prostoru. Lokalna vlast o tome nije informisana, a gradjani se raspituju. Biće da je to neka nova vojna baza, odakle će se kontrolisati putni pravac prema Gnjilanu. Snažne građevinske mašine i pripadnici žandarmerije pod punom opremom, provociraju nas Albance. Čemu to? Kome to i za šta služi?

Oštro ste reagovali i na odluku o izgradnju stanova za izbegla i raseljena lica?

-Tačno je. Mi još nismo dobili odgovor na pitanje zašto se zgrada za srpske izbeglice gradi baš u Bujanovcu? Hajde da se taj projekt preimenuje, da to bude zgrada za sve socijalne slučajeve kod Srba, Roma i Albanaca, i mi nećemo imati ništa protiv. Ovako se veštačkim putem menja demografska slika jedne sredine, a to srpskim Ustavom nije dozvoljeno.

Vratimo se temi razgovora – srpsko-albanskim pregovorima u Briselu?

-Pregovori dvojice premijera su rezultat pritiska međunardone zajednice. Evropa i Balkan ne mogu više da čekaju na Srbiju. U novonastaloj situaciji najvažnije je što nema više konflikta, nema rata. Ni uvek ratobornim srpskim generalima danas nije više do rata.

Ove pregovore prate problemi i sa jedne i sa druge strane?

-Albanci na Kosovu ne proizvode nesporazume. Mi u Preševskoj dolini takodje, osim što pratimo situaciju na severu Kosova. Sve ono što Srbija i međunarodna zajednica daju tamošnjim Srbima, isto tako i toliko tražimo i mi. Ni više ni manje od toga. Pa zar to nije normalno?

I vi i ostali politički lideri Albanaca više puta ste javno zatražili da budete deo pregovaračkog tima?

-Dobro, šta tu nije uredu? Ako Srbi budu deo pregovaraćkog tima u Briselu, zašto ne mogu da budu i Albanci u timu iz Prištine? Nadamo se da će gospodja Ešton i međunarodna zajednica postaviti iste kriterijume za obe strane.

Šta, kada i kako očekujete od ekipa koje u Briselu predvode Ivica Dačić i Hašim Tači?

-Ja duboko verujem u uspeh ovih pregovora. Vidite, oni prethodni, tehnički, bili su u rukama Prištine i Beograda. Sećete se kako su se odvijali? Oni bi trajali u nedogled. Brisel i Vašington su sada izgubili strpljenje. Sada je sve što se tiče razgovora u rukama Ketrin Ešton. Ni Tači ni Dačić ne znaju šta ima u onim fasciuklama dok ih ona ne otvori. To je dobro. To definitivno vodi uspehu.

Ako ipak tako ne bude? Ako neka strana bude istrajala na svojim stavovima?

-(Smeh) Toliku neozbiljnost Brisel sebi neće dozvoliti. Naš sto pomirenja je u Briselu. A posle ćemo i jedni i drugi biti Evropa.

Ako pregovori ipak propadnu?

-Onda neće biti dobro ni za koga. Onda će politički lideri Albanaca Preševske doline morati da u delo sprovedu volju naroda iz referenduma koji je organizovan 1. i 2. marta 1992. godine. Tada se 98 odsto Albanaca u Bujanovcu, Preševu i Medveđi, izjasnilo za „pravo priključenja ovih opština Kosovu“.

DA SE NIKOLIĆ IZVINI ALBANCIMA

To neće ići jednostavno. I Brisel i Vašington su se izjasnili: nema više pšromene granica?

-Ali, Brisel i Vašington će biti dužni da pronadju novo rešenje za nas Albance. Mi ćemo aktivirati sve svoje političke potencijale da se teritorije opština Bujanovac, Preševo i Medveđa vrate Kosovu – dakle tamo gde su bile do 1956. godine.

Ne. Tu opciju i Srbi i Albanci moraju da zaborave?

-Slažem se. Svi medjunarodni nesporazumi i svi ratovi završavaju se za stolom. Mislim da su Albanci i Srbi prevalili taj dug put konflikata, koji ih je definitivno doveo do pregovaračkog stola.

Pametni se odavno bave kvalitetom života, a mi na ovim prostorima…?

-Mi smo daleke 1981. godine zatražili da Kosovo bude republika, ali je tada naš glas uhapšen od strane vlasti u Beogradu. Da je tada Srbija to razumela i prihvatila, kao što danas rade Škotska i Engleska, Kvebek i Kanada, ili kako su već uradili Češka i Slovačka… rata i žrtva ovde ne bi bilo.

Istina sporo, ali menja se slika naših odnosa?

-Mene posebno raduje otvaranje odeljenja Ekonomskog fakulteta iz Subotice u Bujanovcu. To je najbolji potez koji je učinjen na planu srpsko-albanskog pomirenja.  Sledi otvaranje pravnog, pa onda nekog od tehničkih fakulteta, tako da će uskoro Bujanovac, uz moralnu i materijalnu pomoć Evrope, uskoro biti univerzitetski centar.

Da, na putu je da odeljenje Ekonomskog fakulteta dobije i svoju zgradu?

-Naravno. Šta dalje treba učiniti? Pored albanskog i srpskog jezika, treba uvesti i studije na enlgeskom. Kada se to dogodi, ovde će doći da studiraju mladi iz Srbije, sa Kosova, iz Makedonije, Bugarske…! To je naša perspektiva. To je pomirenje. To najbolji primer suživota. To je Evropa u Bujanovcu.

Lep završetak razgovora?

-Da, ali još nešto nedostaje. U međuvremenu mora srpski predsednik pred Albancima Kosova i Preševske doline i pred međunarodnom zajednicom da se pokaje za sve srpske zulume, nepravde i grehove koji su nam učinjeni kroz istoriju.