Drugarstvo je najvažnije

Trenutno je na sceni pet  mojih autorskih koreografija. Sve su one rezultat dugotrajnog, najpre istraživačkog, a potom i ozbiljnog stvaralačkog rada. U poslednje vreme najčešće radim koreografije iz našeg kraja. To podrazumeva pet do šest meseci rada

Folklorni ansambal KUD-a „Branislav Nušić“ iz Vladičinog Hana osvojio je na prošlonedeljnoj medjuokružnoj smotri folklora u Vranju prvu nagradu, čime su Hančani stekli pravo učešća na Republičkoj smotri folklora koja se krajem novembra održava u Obrenovcu. Ova smotra će okupiti šesnaest najboljih ansambala Srbije a Hančani su na njoj prisutni u kontinuitetu od 1990. godine. Na smotrama su osvajali brojne nagrade a medju najznačajnijima ubrajaju nagradu za najbolju koreografiju i za najkvalitetniji istraživački rad na polju novih igara.  KUD, koji postoji 30 godina, broji nešto više od 150 članova rasporedjenih u pet grupa, počev od veterana i prvog sastava, u kome su momci i devojke do 28 godina, pa sve do najmladje grupe škole folklora u kojoj su deca starosti od 7 do 12 godina. Svih trideset godina na čelu ansambla je koreograf i umetnički rukovodilac Nenad Jakovljević.

Rekli ste da je iza vas veliki broj festivala, putovanja, nastupa i koncerata?

– Nije neskromno ako kažem da je zahvaljujući folkloru, ime naše opštine poznato širom sveta. Balkanski festival folklora u Ćustendilu je bio prva odrednica i prvi veliki uspeh van granica zemlje. Usledili su festivali u Kardici (Grčka), Bistrici (Rumunija), Atini, Otavi, na Kritu, medjunarodni festivali u Italiji, Španiji, Poljskoj i sve to zajedno sa drugim folklornih amsamblima iz Evrope i sveta. Prošle godine smo učpestvovali na najvećem svetskom festivalu u Madjarskoj na kome je nastupilo 18 ansambala a mi smo, pored Madjarske, bili jedini predstavnici Evrope. Ovaj festival je imao revijalni karakter ali smo, ako je suditi po utiscima publike, pobrali sve simpatije i čestitke.

Kažu da se vaše koreografije odlikuju originalnošću i posebnošću; kako vam to polazi za rukom?

– Trenutno je na sceni pet  mojih autorskih koreografija. Sve su one rezultat dugotrajnog, najpre istraživačkog, a potom i ozbiljnog stvaralačkog rada. U poslednje vreme najčešće radim koreografije iz našeg kraja. To podrazumeva pet do šest meseci rada. Najpre odem na teren, obiđem starija domaćinstva, vidim nošnje, razgovaram sa ljudima o običajima i tradiciji tog podneblja. Važno mi je da čujem kako su igrali, kako su se oblačili u vreme velikih praznika, na svadbama, saborima… Stari ljudi su uvek raspoloženi za priču, pevaju mi pesme iz mladosti i pokazuju kako se igralo. Potom o svemu napravim sopstvenu sliku u glavi a onda, uz pomoć iskustva, znanja ali i orkestra koji radi u okviru našeg KUD-a, sve to smestim u osam minuta koliko traje jedna koreografija. Ovo je veoma zahtevno ali se uvek na kraju isplati a u prilog tome govore i brojne nagrade na festivalima.

Kako ste uspeli da u ansamblu sačuvate neke od najboljih igrača?

– Ako nema drugarstva, pozitivnog duha i medjusobnog razumevanja, nema ništa ni od saradnje. Pored toga što zajedno stvaramo, mi u ansamblu medju sobom delimo i sve radosti i tuge naših članova. Medju igračima su se rodile mnoge ljubavi koje su krunisane brakom, u medjuvremenu su mnogi postali roditelji, dobijali i gubili po nešto od života, sve je to ono što nas spaja i drži zajedno. Mislim da je još jedan od presudnih detalja i aplauz. Ta potvrda kvaliteta koju dobijete od publike, najveći je motiv da trajete i budete bolji. Dogodine, kada obeležavamo 30 godina aktivnog rada, dodelićemo nagrade „ZLATNI OPANAK“ za preko 15 godina aktivnog igranja i „SREBRNI OPANAK“ za igrače sa desetogodišnjih stažom.

U eri hiper industrije novih umetničkih pravaca, u eri tehnološkog napretka, malo se pažnje poklanja tradiciji i negovanju izvornih vrednosti, što svakako nije lako?

– Publika u našem kraju, ali i u celoj Srbiji i dalje jako voli narodno stvaralaštvo a posebno igru i kolo. Mediji umnogome doprinose kreiranju ukusa najširih masa i šteta je što na nacionalnim televizijama nema više prostora za ovakvu vrstu umetnosti. Ako znamo da tradicionalne manifestacije poput sabora u Guči, pa i Vlasinskog leta privlače sve više publike koja dolazi i iz inostranstva, rekao bih da i pored svih novotarija savremenog doba, Srbi se i dalje rado vraćaju narodnoj tradiciji. Ma koliko patetično da zvuči, zaista je tako – bez prošlosti, nema nam ni budućnosti.

Svake godine upisujete veliki broj novih članova, to su deca od sedam godina i naviše. Radite li neki poseban marketing ili vam je dovoljan dobar glas?

– Vidite, ima dece koja su bukvalno rodjena sa talentom za igru, ima one koju roditelji dovode zato što sami vole folklor a svi su podjednako dobrodošli u našu školu folklora kroz koju moraju da prodju. Posle odredjenog perioda, imamo audicije na kojima se selektuju oni koji su uspešno savladali osnovne tehnike igranja i takvu decu dalje modeliramo u prave vrhunske igrače kroz starije kategorije koje vežbaju i nastupaju.

Koliko kultura uopšte a i vaš rad imaju veze sa novcem, ko vas finansira, ima li sponzora?

– Opština Vladičin Han je naš glavni izvor finansiranja. Često smo na meti prozivke da koštamo budzet ali ja odgovorno tvrdim da bi neuporedivo veća cena u svakom smislu bila da su deca koja igraju kod nas otišla nekom stranputicom Na probama folklora imaju dobar kondicioni trening, uče da pobedjuju tremu na javnom nastupu, grade se i fizički i mentalno, dobijaju na samopouzdanju, uče pravilno držanje tela a o veštini igranja da i ne govorim. Na svu sreću, još uvek ima dobrih ljudi koji u našem radu prepoznaju kvalitet i spremni su da kao donatori pomognu naš rad. Deo troškova pokrivamo i iz sopstvenih prihoda od članarine;  jedno je sigurno, ovo nije skupo a uvek služimo na ponos, pre svega Hanu i Hančanima koje predstavljamo na svakom našem nastupu.